Генерал Павковић је 28. септембра пуштен пре одлужења затворске казне у Финској како би се лечио у Србији.
Услед теко нарушеног здравственог стања, надлежни су се сложили да Павковићу буде допуштено даље лечење у Србији. Генерал је, последње дане, провео у Београду.
Генерал Павковић је, током рата 1999. године, био командант Треће армије. Хашки трибунал га је 2009. године осудио на 22 године затвора на основу оптужнице за злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања током сукоба на КиМ. Оптужница је отпечаћена октобра 2003. године, а генерал Павковић се скоро две године касније предао Трибуналу у Хагу.
БИОГРАФИЈА:
Рођен је 10. априла 1946. у Сењском Руднику код Деспотовца, у централној Србији.
Учитељску школу је завршио у Алексинцу, затим и високе војне школе у Београду, наводи се у његовој биографији на Истиномеру.
Обављао је бројне дужности у Југословенској народној армији (ЈНА), некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ).
Током њеног распада у крвавом рату, Павковић је 1994. распоређен у Приштински корпус на Косову, где је служио као начелник Одељења за оперативне послове и обуку, начелник штаба и командант корпуса.
Командант Треће армије, задужене и за Косово, био је од децембра 1998. до фебруара 2000, баш у периоду сукоба српских и југословенских безбедносних снага са припадницима Ослободилачке војске Косова (ОВК).
„Одбрана Косова је стратешки циљ и наш главни национални интерес“, изјавио је Павковић у марту 1999, непосредно пред почетак НАТО бомбардовања СР Југославије.
„Ако изгубимо Косово, изгубићемо Србију, Југославију и слободу која је света нашим грађанима.“
По окончању сукоба југословенски председник Слободан Милошевић уручио је Павковићу Орден слободе, док је тужилаштво Трибунала у Хагу 2003. против њега подигло оптужницу за ратне злочине.
Суђење је почело 2006.
Првостепено је 2009. осуђен на 22 године затвора, а 2014. пресуда постаје правоснажна.
Од марта до јуна 1999. почињени су следећи злочини против човечности: депортација, присилно премештање, убиство, сексуално злостављање, разарање или наношење штете верским објектима, као и кршење закона и обичаја ратовања, пише у пресуди.
У време трајања злочина, постојао је „удружени злочиначки подухват“, са циљем да се „обезбеди трајна контрола власти СРЈ и Србије над Косовом, а који је требало остварити кажњивим средствима“.
„Путем широко распрострањене и систематске кампање терора и насиља албанско становништво на Косову је требало […] раселити како унутар, тако и изван Косова“, наводи се у пресуди.
Закључено је и да је Павковић „делио намеру да се присилно раселе косовски Албанци и да је значајно допринео удруженом злочиначком подухвату“.
„Будући да су учесници удруженог злочиначког подухвата користили снаге Војске Југославије и Министарства унутрашњих послова за спровођење заједничког циља, злочини које су те снаге починиле могу се приписати Павковићу“.
Војска није протеривала становништво с Косова, тврдио је Павковић у интервјуу за провладин таблоид Информер од септембра 2024.
Да би избегли сукобе косовски Албанци ишли су у Албанију, Македонију, Црну Гору и Србију, рекао је.
„Поносан сам што смо успели да одбранимо Косово и што смо успели да спасимо живу силу и технику“, додао је.
Уз Павковића, за ратне злочине на Косову осуђени су и Никола Шаиновић, Драгољуб Ојданић, Владимир Лазаревић и Сретен Лукић.
Шаиновић је био потпредседник Савезне Владе СРЈ, Ојданић начелник Генералштаба, Лазаревић командант Приштинског корпуса, а Лукић начелник МУП-а за Косово и Метохију.
Слободан Милошевић је преминуо у притвору пре изрицања пресуде.
ФОТО Министарство одбране Републике Србије
