Postoje priče u kojima se uživa svim čulima i koje nikada ne
predju u dosadu, ma koliko puta u uho ulazile. Mirenje sa
neprolaznošću iziskuje poprilično curenje peska u nebeskom
satu, ali je zato svaki rez toliko duboko uzneo sećanja i emocije,
da nijedna voda, koliko god bila jaka, ne može isti izbrisati.
Postoje trenuci o kojima se ćuti jer se nemošću više da reći no
vriskom buditi usnule planete. Nijedno svetlo gorelo do zore nije,
ali je zato mnoga bol do kraja života nošena, onako duboko, pod
kožom, neprimetna, a sve prisutna. Samo onaj koji je nosi, zna
kolika je. A tek kada srasti sa čovekovim bićem, postane deo
njega i svega onoga što ide uz nju. Ne, ona nije parazit, ona
vremenom biva jača i snažnija, ne leči se i polako postane deo
bića čoveka koji je nosi.
Ima trenutaka da je teško i zaplakati, no sve suze se slivaju
u jednu reku. Po istoj je zabrodio i čovek sa velikm Č, gordo, ali
ne i plahovito, s velikim srcem koje se s Lovćenom može meriti, a
opet, svoju ljubav kroz pesme je kazivao jače no bilo koji molitveni
stih. Da, ima tome više decenija unazad, ali je li to bitno nekome
kome vreme je stalo, a život se odužio. Izvajati stih je lako, ali
prevariti život je nemoguće, čak i smrt se ustaviti može, no život
teče…
Pravim veličinama, bez obzira iz koje oblasti dolaze, nisu
potrebni jubileji, vrednosti njihovih dela uglavnom imaju
neprolazan karakter, bez obzira u kom formatu umetnosti odišu.
Ipak, narod voli da se vezuje za prolaznost godina, za nekakve
okrugle datume i slično. Prosto, hleba imaju ili nemaju, ali igre su
bitne. Za Miladina Šobića ne važi nijedno pravilo, niti je njemu to
ikada bilo važno, ali vredi pomena da je prvi singl objavio pre
tačno pedeset godina, jednostavnog naziva To sam ja. Nesporno
je da samo izvodjenje numere podosta podseća na drugog
muzičkog velikana, Ibricu Jusića, ali se ne sme smetnuti sa uma
da je Miladin studirao u Dubrovniku tih godina, a da je sama
pesma bila odlično prihvaćena od samih studenata. Da budem
precizan, ovo je druga strana singla, na prvoj se nalazila numera
Zazvoni zvono sa beogradske Hit parade 75, ali iste nije bio autor
Miladin, s toga se vezujem za temu To sam ja kao prvi autorski
šmek Miladina Šobića.
Nežna balada, prepuna ushićene ljubavi, onako kako samo
mladost može da je primi i pruži, tišina noćnog mira, vihor koji
otvara vrata, pisak voza u daljini, kada duša ne zna kuda krenuti,
ali stihovi su svijeni uz strune gitare. Da, tu je on, stoji naspram
svega, moćan i jak uz svoj stih. Miladin Šobić.
Kada je Miladin Šobić snimio svoj prvi album, i njegova
Marija se zavrtela na prostorima stare juge, opasno se primakao
takvim kantautorskim veličinama poput Arsena Dedića i Đorđa
Balaševića. Ožiljak je bio i ostao odličan prvenac nekoga kome je
muzika bila samo uveseljavajući hobi, a druženje nešto mnogo
više. No, nešto mu je ipak nedostajalo da bi osetio prave visine
kojima se zaputio. Zreliji sadržaj, i zašto ne reći, bolja produkcija
je na drugom albumu uz svesrdnu pomoć klalvijaturiste Gabora
Lendjela. Sada su svi znali ko je Miladin. Gospodin od pera i
lutajući trubadur kroz srca romantika. Sve se to dešava u prvoj
polovini osamdesetih godina prošlog stoleća. Nakon prva dva
albuma, očekivao se i treći, kojim bi, najverovatnije, svojom
poetivnošću Miladin sve konkurente pretekao, a u ono doba, za
onaj geografski prostor, to je kao da je sada osvojio Eurosong,
MTV Europe, World music awards i slično, ali sve zajedno.
Spreman je bio Miladin, uradjen album, imao je i naslov
(Barutana ljubavi), ali život ne da. On je uvek jači, kada se
najmanje nadaš on posrne i zagubi se u lavirintu tuge. Sreća ima
samo jedan put, bol ih ima bezbroj, svakome na svoj način kiša
pada, a sunce svima isto zrači. Uzjahati oblake do putešestvija
zvezda i ostati tamo, ma kako besmisleno izgledalo, moguće je.
Miladin, kakvog sam ga prihvatio, od tamo zbori. Svaki put kada
vratim gramofonsku ploču u omot, pre nego što zauzme svoje
mesto medju ostalim pločama, osetim dah zvezda, taj miris
prošlosti…
A uz muziku Miladina volelo se i tugovalo. Znaju svi oni koji
su ikada kročili u studentske sobe, odšetali kaldrmom uskih
sokaka ili niz bulevare švercovali se autobusom do večernjeg
odredišta. Zvuk gitare uz suton na nekoj neuredjenoj plaži, ili ti
dočekano jutro uz praznu bocu. Naravno, oduvek se veselilo,
patilo i…pilo. Nekada više, nekada manje nadahnuto.
Moja supruga je starija od mene, no nešto mladja od
Miladina. Ne sluša muziku koju ja slušam, i za njega nije čula dok
nije počela da živi sa mnom. I tako dve decenije. Muzički nikakvih
dodirnih tačaka sa Miladinom nema, osim što su u nesreći, a da
to ni ne znaju, bliski. Naime, u ranoj mladosti, izgubila je rodjenog
brata. I tu stavljam tačku.
Zašto je Miladin veći umetnik sa samo dva albuma izdatih u
životu i treći nikada ne objavljen? Zato što jedna njegova suza u
steni razara jače no bilo koji vetar na skici neoživljenog pričaoca,
što jedna njegova neodsvirana, a postojana nota, više diže dušu
no sterilni koncert umišljenih zvezda koji svoja dela kristaliziju
pomoću mašina, nekakve veštačke inteligencije ili šta već moćni
svet može smisliti u 21. veku. Miladin je imao samo gitaru,
hemijsku olovku, nesporni talenat i želju da uspe, ali ne po svaku
cenu. Ne, ni to ne bi dovoljno bilo da nije uz sve to imao još nešto
– dušu. To se ne stiče i ne uči, to se nosi, ne na sebi, nego
duboko zaptiveno u nedrima. Čarobnjak u poeziji, virtouz u
muzici, ustavljen, ne na početku, nego na prapočetku, ne od
drugih, nego od sebe samog, imati svoj stav, nositi svoj krst kroz
svemirsku odiseju plahti skrivenoj od svih onih pesama koje su
čekale da izadju iz njega, a za koje nas je sve uskratio. S pravom.
Nije želeo podeliti budućnost, stao je uz skute prošlosti. Njegovo
pravo. Iskušenja su uvek pred nama. Plaćamo cenu za koju
smatramo da možemo uplatiti na otvoreni šuber božijih izaslanika.
Imajući kud, ali ne želeći dalje, Miladin je stao sam naspram
sudbine. I, eto…živi je i dalje u svojim snovima, ne znam osmehne
li se ponekad, ali znam da njegova gesta prema sudbini nije ništa
drugo nego produžetak života onih drugih, da može da pokaže da
je nekada mnogo teže živeti, no mreti. Tu je veličina stvaraoca
koji je mogao, ali nije želeo, koji je smeo, ali se izopštio iz sveta
kojim je mogao harati, koji je nenapišući sve one numere koje su
ga čekale, izatkao toliko snova koji se nikada neće ostvariti, ali
koje je Miladin odavno odsanjao već.
Miodrag Marković
