Једна од таквих ситуација је и да ли породица треба да слави славу уколико дође до смртног случаја, односно ако домаћин умре.
На питање како црква налаже да се обележи слава кад умре домаћин као и на остале недоумице на ову тему одговор нам је дао дипломирани теолог и психолог Дарко Николић.
– Ово питање јесте стална дилема и покреће полемике и недоумице. Наш народ има различита мишљења треба ли славити или не прве године након што је домаћин преминуо, међутим став Цркве је потпуно јасан. Крсна слава се прославља у континуитету и без престанка, па и у случају смрти домаћина или неког од укућана. Она се прославља подједнако и у добру и злу, у благостању и радости, па и онда када је породица у жалости. Сходно томе, укућани треба да наставе да славе славу и обичаји прослављања крсне славе се не мењају. Само се мења то да нам недостају најмилији, али и у тим случајевима не треба очајавати већ се молити за спасење њихове душе и радовати поновном заједничком сусрету у Царству Небеском.
Прве године је посебно тешко обележити славу зато што смо остали без најближег рода, па како онда изгледа слављење те прве године?
– На дан славе, најпре наследник, а по могућности и остали чланови породице, требало би да прво оду на литургијско сабрање односно на службу у цркву, на место где ће се помолити за здравље и напредак породице, а исто тако и за преминулог домаћина, да их се сећамо, помињемо и молимо за спасење њихових душа. После се молитвена успомена на нашег заштитника наставља у дому уз славски колач, жито, вино и свећу које је претходно свештеник освештао читајући молитве и помињући оне које славе, али и наше претке који су славили и од којих смо наследили крсну славу. То се нарочито види из молитве којом се освећује славско жито. Свештеник моли Господа да благослови разноврсне плодове (жито и плодове који се у њему налазе) и освети оне који их буду јели, јер су свечари принели ово у славу Његову односно славу Божију, а у част светога којег тог дана прослављамо, и за спомен оних који су преминули у благочестивој вери (мислећи се на наше претке и сроднике) који су нам славу предали.
Многи се двоуме да ли је потребно месити славски колач и кувати жито, али наш саговорник потврђује да у том погледу нема промене.
– Наше предање нам говори да је Свети Сава као главне симболе и обележја славе одабрао исте оне које је и сам Господ Исус Христос изабрао на Тајној вечери, а то су хлеб и вино. Поред тога, Свети Сава је у славска обележја укључио и скувану пшеницу, односно славско жито које се кува за помен и покој душа наших сродника и предака. Жито симболизује нов живот јер садржи у себи клицу новог живота, а знамо да се из посејаног зрна рађају нови плодови. Закључак је да и после смрти домаћина, укућани настављају да прослављају заштитника уз славски хлеб, жито, вино и свећу, и у том погледу апсолутно нема никаквих промена.
Домаћини славе славу онако како традиција налаже, а сви знамо да славску трпезу употпуњују и гости. Да ли ваља да се гости позивају на славу те прве године?
– Чланови породице треба да се договоре да ли ће прославити славу у кругу породице, али неће погрешити и уколико то буде и са гостима који су иначе долазили. Подразумева се да је слава прилика да се најдражи окупе и да је то место које има за циљ скуп и заједницу која треба молитвено да прославља светитеља који се тог дана слави те је потребно уздржавати се од претераног пића и неприличних разговора, који ионако не приличе светињи славе, а посебно када је породица која слави у жалости. То је прилика да се гости заједно са домаћинима сете, помену и евоцирају успомене на доскорашњег домаћина.
Обичај у нашем народу је да се носи црнина или тамна одећа после губитка члана породице, али пошто је слава један леп дан, да ли је потребно да се у тој свечаној прослави обучемо у црно?
– Црнина није само израз жалости онога који је носи, већ је и знак осталима са којима долази у додир, да понашањем не повређују осећања ожалошћених. Свако ко има потребу да и на овај начин искаже бол и тугу, нема потребе да због дана славе и гостију скида црнину. Битно је да радимо онако како се ми осећамо. Неко ће нам рећи да треба или не треба да носимо црнину, као и колико дуго, али треба поштовати свачији бол и тугу, на крају крајева нисмо сви исти и немамо сви исте капацитете да се изборимо са губитном драге особе.
Славе су само прилике да још више будемо повезанији, да пружамо подршку једни другима, јер човек није створен да буде јединка за себе, Црква је заједница и само као такви, упућени једни на друге, можемо да се изборимо у тешким животним ситуацијама и околностима – завршава наш саговорник.
Дневник
