Фудбалери Јасенице из Смедеревске Паланке завршили су јесењи део сезоне у Зони Дунав на седмом месту, освојивши 18 бодова из 14 одиграних утакмица. Тим тренера Марка Петковића остварио је учинак од 5 победа, 3 ремија и 6 пораза, па их на пролеће очекује велика борба за улазак међу првих шест екипа које обезбеђују пласман у плеј-оф и сигуран опстанак у лиги.
Интересантно је да је Јасеница ове јесени била успешнија на гостовањима него на свом терену. У гостима су освојили 10 бодова, док су на Градском стадиону уписали 8 бодова.
Паланчани су постигли 24, а примили 28 голова. Најбољи стрелац тима је искусни нападач Велимир Поповић са 5 погодака. Значајан учинак имали су и млади таленти: Јован Велић и Лука Живановић, који су постигли по 4 гола. Сада већ бивши капитен Александар Тацковић, који се вратио у Главаш, оставио је траг са 3 поготка.
Јасеницу на пролеће очекује борба за пласман у горњи део табеле и наставак развоја младе и перспективне екипе.
БОНУС ВИДЕО:
ЗАНИМЉИВОСТИ: НАУКА ОТКРИЛА СВЕТ У УНУТРАШЊОСТИ ЗЕМЉЕ!
Научници су дошли до открића да језгро има свој сопствени пејзаж, с планинама, долинама, одронима, можда чак и „унутрашњим вулканима“ који мењају његов облик
У последње време, проучавања сеизмичких таласа који пролазе кроз слојеве Земље откривају да је граница језгра далеко драматичнија него што се раније мислило.
Кад се у школи учи о Земљином језгру, приказује се као савршено мирна сфера. Глатка, правилна, савршено округла као лоптица за стони тенис. Смештена је дубоко испод више слојева Земљине унутрашњости. Али права слика далеко је сложенија.
Гвоздено језгро наше планете ствара снажно магнетско поље које се шири ван Земљине површине све до свемира. Тамо се судара са Сунчевим ветровима, стварајући оно што називамо магнетосфера. И управо та „пројекција“ језгра показује да оно није нимало статично, пише „ББЦ сајенс фокус“.
У последње време, проучавања сеизмичких таласа који пролазе кроз слојеве Земље откривају да је граница језгра далеко драматичнија него што се раније мислило. Испоставља се да језгро има свој сопствени пејзаж, с планинама, долинама, одронима, можда чак и „унутрашњим вулканима“ који мењају његов облик.
Откриће да је језгро Земље заправо бурно, променљиво и динамично, покренуло је ново питање међу научницима: да ли је оно одувек било овако?
Планине веће од Монт Евереста, скривене испод нас
Сеизмичка испитивања су открила огромне структуре које избијају из језгра ка доњем омотачу, а које су више чак и од Монт Евереста. Неке достижу висину од 1.000 километара, што је више од 100 пута висине највишег планинског врха на Земљи. Ове унутрашње планине надмашују чак и Олимп Монс на Марсу, који са својих 22 километра важи за највиши вулкан у Сунчевом систему.
Откриће да је језгро Земље заправо бурно, променљиво и динамично, покренуло је ново питање међу научницима: да ли је оно одувек било овако?
Два гигантска „планинска“ масива испод површине
Испод површине Земље постоје две изузетно велике формације, једна испод Африке, а друга испод Пацифика. Оба су смештена око 2.000 километара дубоко, што је пет пута даље од удаљености астронаута на Међународној свемирској станици. Масив испод Пацифика широк је око 3.000 километара, готово као Месец. Заједно, ова два масива чине чак 6 одсто укупне запремине Земље, за поређење, сви океани света заједно чине само 0,12 одсто.
Научници су дуго мислили да су ЛЛВП привремени, али сада се сумња да постоје већ милионима, можда чак и милијардама година.
Ова подземна „брда“ названа су Тузо и Џејсон, по геолозима Тузу Вилсону и В. Џејсону Моргану. Иако их називамо планинама, технички се ради о провинијама ниске брзине (ЛЛВП), регионима који успоравају пролазак сеизмичких таласа, што је и био начин на који су откривени.
Геолошка гробља испод површине
Око ЛЛВП се налазе тзв. гробља тектонских плоча, области где потонуле плоче завршавају своје кретање. Процес у коме једна плоча тоне испод друге назива се субдукција, и често доводи до земљотреса.
Једна хипотеза тврди да су ови џиновски масиви заправо остаци древне планете која се сударила са Земљом у њеним раним данима. Остатак те планете је, како неки верују, формирао Месец.
Недавна истраживања показала су да ЛЛВП садрже много крупније минералне честице у поређењу са „гробљима“ око њих, што значи да су и много старије. Док се мања зрна лакше формирају и мењају, велика зрна указују на дуг век трајања, можда и пола милијарде година.
Ово мења и наше разумевање омотача, за који се веровало да је у сталном кретању, без стабилних структура које трају толико дуго.
Могу ли потонуле плоче стварати планине у језгру?
Једна хипотеза тврди да су ови џиновски масиви заправо остаци древне планете која се сударила са Земљом у њеним раним данима. Остатак те планете је, како неки верују, формирао Месец.
Међутим, истраживање из марта 2025. године указује да Тузо и Џејсон имају различит састав, што указује да су можда настали као последица новијих процеса субдукције, нарочито потонућа океанске коре.
У новембру 2024. научници су помоћу нове сеизмолошке технологије открили „крхотине“ које личе на потонуле плоче на местима где никада није забележена тектонска активност, попут области испод западног Пацифика. Једна хипотеза тврди да су то остаци древног материјала богатог минералима, који датира из времена настанка Земље.
