Nisu svetski, naši su, iako pevaju na engleskom jeziku. Ali pripadaju, bez
izuzetka, svim onim kamenčićima utkanim u aksiom samog postojanja
popularne muzike, ne samo roka, što po svojim izvedbama, stilu,
jednostavno, uživaju u onom čime se, između ostalog, bave. A integrisani su,
bez reklama i teških donacija, u savremeni rif rok. Beogradski bend u kome,
gle čuda, prašti ženski vokal. Da se ne postidi da zajedno nastupi sa
Džoanom Džet, teško biste se opredelili koja je naše gore list. Moćan, snažan
i raspevljiv vokal, sa prikrivenim nežnim tragovima u sebi, istkan na
balkanskoj vatrometini, nosi u sebi sve ono što prosečan slušalac može hteti
da čuje u modernom okruženju rokenrola. Nema prosečnosti u istom, nema
lažnih eksplicitnih tekstova, predstavlja se život onakav kakav jeste. Sirov,
težak, bez nanosa koloričnih lakova na isti, sa svim onim mrljama iz koga
izranjaju teški, opori, mirisi.
Razlika između kuće i onoga što se zove dom je u dubokoj vezi između bića
koja žive u istima kao i spojnice koja ih privlači. Bez obzira koliko imate kuća,
da li je reč o palati ili udžerici, samo jedna može biti dom. Emotivna veza
ostvarena sa raskalašnim ili skromnim objektom, vuče korene iz ranog
detinjstva i svega onoga što ono nosi. Dom predstavlja kreativnu konekciju
između ljudskih bića, a koja se ogleda u određenom načinu života iz koga
dolaze ista. Tako je i sa rokenrolom. Nije to samo muzika i pražnjenje na
određeni način, to je stil života, percepcija duha i emocija u jedan složen
sistem dubokog misaonog postojanja koji ne dozvoljava dementni pristup
slobodarskom mišljenju ni na koji način. Način izražavanja i međukorak
između skladnosti i udobnosti života, te večita borba za mali tron u tom
istom domu, opevan od ranog južnjačkog bluza do savremenih tokova
muzičkih nota. Težnja da se bude Prvi, najbolji, broj jedan na nekakvim top
listama, zaveden pod početnim slovom A, Alfa ili već kako hoćete ga nazvati,
odnavek krije onu težnju da se bude iznad svih, da se telesno i umno
nadjačaju oni nezainteresovani koje nije briga za, kobajagi, muzičku elitu.
Zašto je rok muzika drugačija od drugih vrsta savremene ikonografije tonskih
nadahnuća i vokalnih upinjanja da se dokaže nedokazivo i proglasi za
revolucionarni događaj nešto što nikakvu poruku u sebi, niti nosi, niti skriva.
Prosto, istina leži u trajnosti nečega što se može iskazati svesno, pridobiti za
duži vremenski period i na kraju uputiti nekoga u nespoznatljive, male, ali
čarobne svetove, od kojih se ne beži, no se pristupa njima sa smeškom i
svekolikom radošću sopstvenog čistilišta uma. A onda je sve mnogo lakše,
svaka teskoba ima svoj svršetak u vlastitom prevlačenju crvenih linija
pristojnosti, bez obzira da li se korača po užarenom asfaltu ili cvetnoj stazi.
Bosonog, naravno.
Bend je proletos objavio svoj novi, mini album, u digitalnom izdanju pod
nazivom Are We Mad?! Naravno, da se to pitanje izlišno postavlja, jer reč je o
jednom trajnom stanju, dugotrajnom receptu za smisleno preživljavanje. Mini
album, EP, traje okruglo 19 minuta i na njemu je pribeleženo pet tema iza
kojih stoje, u radnom okruženju, Bojan Savić (muzika i tekst), Bojan
Stevanović, Ivan Srdanović i, već pomenuta u pripisu fenomenalnog
vokala, Ljiljana Zdravković, nošena na volšebnim talasima vlastitog pevačkog
umeća, iz koga se lako da nazreti, da ne samo što voli da pusti glas iz sebe,
ona zna i da peva. I to respektabilno, do granica divljenja. Lako je njoj kad joj
je to od Boga dato, ali uz sve to stoji i veliki rad. Znači, voljni momenat je tu,
darovitost takođe, kao i istrajnost u onome što se radi.
Bendu ovo nije prvo muzičko izdanje, ali jeste ono što je privuklo moju
pažnju, da ne kažem uho. The Bite nije ženski bend, ni bendove ni muziku ne
delim na takav način, ali Ljiljana jeste za mene Diva u onome što radi, i to ne
samoproklamovana, već osoba koja ima u svom glasu ono nešto što može
nadahnuti i druge talentovane, a skromne osobe, da se izdignu iz močvarnog
toka misli i zablistaju u onome što rade. Svih pet pesama urađeno je u
besprekornom rok maniru, dozvolivši da glas dođe u prvi plan, ali ni na koji
način ne potcenivši ni umeće svih ostalih članova benda. Gitare su jasne, solo
deonice uredno raspoređene u fukciji nosećeg ritma samih numera, a ono
što je interesantno, a malo prikriveno, je odličan prateći, pozadinski,
vokal Nataše Guberinić. Greh bi bio izostaviti i nesebičnu pomoć na bas
gitari Aleksandra Ilića. Zvuk kroz sve songove odiše uravnoteženom
čvrstinom, rifovi su robusni, žilavi, ali nadasve glatki u svom nizu tonova
iznetih kroz ritmičnost. S druge strane, elastičnost i gipkost vokala svakom od
njih daje poseban začin u svojoj egzotičnosti lokalnog miljea koji se uznosi ka
svetskim trendovima rokenrola.
Zahvaljujući ličnoj dovitljivosti na raznorazne načine, u mogućnosti sam da
doprem do mnogih novih izdanja, kako naših, tako i inostranih, iliti da ih
barem čujem bez obzira svidelo se to meni ili ne, ali ovo izdanje The Bite
zaslužuje veću pozornost no što je to bilo do sada. Znam da je reklama čudo,
da se i od mrvice praha da stvoriti lik zvezde, pomenuti bend nema tu
mogućnost iako zrači kvalitetom. Nespornim. Zato su oni u Domu rokenrola,
a ne u zlatastoj kući izvikanih i izreklamiranih divica.
Na kraju, ne i manje bitno, skoro me upitaše neki što prate, a možda i čitaju
ovo što pišem, zašto u poslednje vreme dobar deo mojih zapisa, oni kažu
skoro svaki treći, odnosi se na žene i njihove vokale, bendove i slično.
Apsolutno su u pravu, ubuduće ću se postarati da više ne bude tako, nego da
svaki drugi zapis o nežnijem polu, pogotovo ako ima taj kvalitet, izađe kroz
moj zapis. Kao što je vokal Ljiljane Zdravković iz benda The Bite. Hvala i
bendu i njoj.
Miodrag Marković
