Lepo je poželeti biti atraktivan muzički u poznim godinama, te sa mladjarijom i iskusnim vukovima, pokušati otplesati vlastiti naručeni ples. No, bez obzira o kom velikanu umetnosti se radilo, to nije uvek moguće. Iz više razloga. Jedan je da životno misaono spekulativno agresivno muzička mozgalica vremenom posustaje, hteli to ili ne da priznamo.
Drugi je da se i muzički stilovi, bez obzira o kom muzičkom pravcu je reč, vremenom menjaju, da li zbog zasićenja već postojećim stvaralaštvom ili je samo reč o ispraznoj modi lakih nota koje se zaborave nakom prvog malo jačeg vetra. Kako god bilo da bilo, promene su uvek prisutne. I zgodne, makar i na gore bile. Treći, ne i najvažniji momenat, je da mladost kakva god bila, isprazna, nedorečena, maloznajuća, uglavnom nezainteresovana, na kraju svake priče je neprikosnovena. Naboj koji ona nosi je neiscrpan. Bez iskustva, sa samo sirovom energijom, dovoljna je da se uzdigne čak i onda kada nema puno novog iskazati, ali, jednostavno, traži da stane pod vlastiti kišobran života.
Pre par dana, tačnije 10. januara na muzičkim striming platformama pojavio se novi album Ringo Stara, Look Up (Podigni glavu) neumornog bitlsa (bube) koji, u skladu sa njegovim muzičkim umećem, interpretatorskim sposobnostima, oslikava jednu zalazeću zvezdu na rok pop nebu. Ne žureći nigde, potpomognut vrhunskim saradnicima ( a ko je taj koji ne bi saradjivao sa jednim živim bitlsom), svojim tromim glasom i za bubnjevima, Ringo nam je pokušao dočarati njegovo vidjenje savremene kantri muzike.
No, sve se svelo samo na pokušaj, a možda je isti došao i u nezgodno vreme, tu mislim da je prošle godine Bijons „razvalila“ sa svojim kantri albumom definitivno uradjenog u modernim premisama. Na stranu to što sumnjam da će se dobar deo američkog juga, odnosno same postojbine navedene muzike i složiti sa tim. U 37 minuta i jedanaest mirnih tema, kao da plovi na mirnom, srebrnom jezeru u malenom čamcu (kod Ringa je sigurno reč o jahti) sa pecaroškim priborom i velikim slamnatim šeširom, povremeno se budeći iz slatke dremljivosti, okušao se na terenu lakih nota sa, ovde moram podvući, odličnim ženskim pratećim vokalima.
Neuporediv je sa Džoni Kešom, iz prostog razloga što je isti svojim glasom agresivan, nadahnut sa živopisnom energijom nepreglednih prostranstava. Vili Nelson je u branši kantri muzičara, da ne kažem skoro vek, ali decenijama unazad svakako, dok Ringo je samo pokušao uzjahati neosedlanog konja. On je, ipak, samo rok pop izvodjač, interpretator, pre svega, rok zvuka, no više kao prateći vokal. Što se mene lično tiče, moj izbor i za bubnjara rok benda šezdesetih godina prošlog veka, ne odnosi se na njega, nego na Kit Muna iz benda The Who, ako želim biti iskren. Inače, Look Up je 21. solo studijski album bubnjara i pevača najpoznatijeg benda na svetu koji je svojim delanjem revolucionarno promenio rok pop muziku ranih šezdesetih godina prošlog stoleća.
Tu definitivno zbora nema, jer to je istorijski fakat. Ringo se posle 65 godina od osnivanja Bitlsa, nakanio snimiti jedan kantri album, gde je samo bendžo falio da isti bude apsolutno u „narodnom“ maniru. Bogu hvala, isti je izostao. Zašto mislim da je album Look Up (Pogledaj gore) samo bledo izdanje jednog od dvoje preživelih legendi? Zato što je isti nekako nedorečen, nedovršen u svakom pogledu, kao da u muzičkoj kuhinji nije ispečen do krajnjeg ukusa koji se želi postići. Ok, Ringo kaže : Još sam živ, još zemljom hodim i pevam, lupam bubnjeve i ritam svom postojanju dajem. Ali to nije dovoljno, da bi se ostarilo na vrhu, mora se biti drugačiji, kvalitetniji, savremeniji, a zašto ne reći i hrabriji. Uostalom, Ringo u svom sutonu života nije imao šta izgubiti.
Ali ne, nije se drznuo ništa epohalno da uradi sa albumom Look Up. Držao se proverenih standarda, šablonski je išao na sigurno, pre svega na svoje ime i negdašnju slavu. Album je previše monoton i miran, bez da se isti bar malo zanjiše i zatalasa. Numere sliče jedna drugoj, sa manje, ili nešto više, ritma. Po meni, nedovoljno da se raspali muzička mašta. Kao da je Ringo hteo da sve snove i želje ne primiri, nego pomiri, da svaki nagoveštaj razuzdanosti svede do nihilizma, da utiša volumen poruke numere gotovo do kraja.
Možda se od čoveka koji je skliznuo u 84. godinu životnog postojanja, drugo ne može ni očekivati. Ili sam preterano zahtevan. No, deceniju od njega stariji iskusni kantri lisac Vili Nelson, ne samo da peva i svira gitaru, nego i stvara sopstvenu muziku, na vlastiti tekst. I to pije vodu. Da je Ringo Star na početku karijere, pozdravio bih izlazak ovog albuma jer bih verovao da sledeći mora biti bolji, ovako mogu samo slegnuti ramenima i iskulirati ravnodušnost. No, da se ne obmanjujemo, da je bilo ko drugi izdao Look Up, odnosno da tek ulazi u muzički vode, sumnjam da bi se pisalo o istom, a još manje da biste vi otvorili ovaj tekst, s pravom.
Ovako, Look Up je samo jedan prosečni album u nizu uvek dobrodošlih novih ostvarenja i, na žalost, ništa drugo. A moglo je biti i drugačije, da je bilo više strpljenja i vremena. Možda i ne… Preslušajte album na striming platformama i donesite svoj sud o istom. Naravno da imate pravo i na drugačije vidjenje stvari od mene. Look Up sam doživeo na gore opisani način, sa željom da vas potaknem da slušate muziku, čujete album bez obzira o kojoj veličini je reč koja je izdala isti, odnosno da ime ne mora uvek nositi i kvalitet. Presudite sami.
Miodrag Marković
