ROADHOUSE BLUES

Od nazovi parkinga do drumske kafane, na magistrali koju neću imenovati, za minut smo bili mokri do gole kože. Letnja kiša, praćena sa malim ledenim kuglicama, prskala je i po nama i svuda oko nas. Dosadno i uporno, to kratko vreme nepogode i te kako se odužilo, čineći se kao duga i teška nit ispod svodova nebeskog plača, kao da traje satima, a tek je tren, tek jedan mali zaveslaj kišnog oblaka praćenim laganim gradom. Tek da se stavi do znanja niskoučenom čoveku da koliko god se uspravljao protiv prirode u svom naumu da istu obuzda i stavi pod svoj mrvljenički kamen, da je sve to zaludna rabota, praćena podrugljivim smehom nekog ko odiše iznad nas i tek ponekad se javi da stavi do znanja ko je ko i šta je šta, tamo gde bismo svi mogli
biti na rubu istinskog početka ili na pripremama samog kraja. Ostaje nam samo još par skromnih stopa i eto, tu smo gde i zaslužujemo. Teško da bismo više iznudili i da možemo.

Ugodjaj u kafani brzo se rasplinuo nakon ulaska u istu i nakon što smo seli za karirani kockasti stolnjak i na nešto što se bi se uslovno moglo nazvati stolicama. Pošto je još bio dan, u uglu sam ošacovao muzičke instrumente spremne za večernji nastup. Brzinom svetlosti u glavi mi se stvorila slika i zvuk Roadhouse bluesa i stihova Džima Morisona. U stvari reč je o Krčmarskom bluzu, svim neopevanim tugama obavijenim nepoznanicama i neidentifikovanim likovima na svim magistralama koje vode svoje putnike do privremenih konačišta, ili bar do iznudjenih zaklona dok ne prodje nevreme. Takva svratišta su odnavek bila miljenici zlohudnog vremena, teških i modrih kiša ili nesnosne podnevne letnje žege.

Roadhouse blues se nalazi na albumu Morisonov hotel objavljenom 1970. godine i predstavlja respektabilni rad Džima Morisona i njegovih ortaka. Jesu oni svoj opus, hteli ili ne, zaokružili izdavanjem albuma L.A. Woman 1971. godine i songa dovedenog do muzičkog i tekstualnog perfekcionizma Riders on the storm (Jahači na oluji) te naslovne L.A. Woman, ali je Morisonov Hotel duša benda, onako rokerski sazidan, odradjen posle jednog raspadnog vremena od kraja šezdesetih godina i svog uzaludnog sanjarenja Dece cveća, odnosno hipi pokreta, gde ljubav i ravnopravnost svih i svačega, novostvoreni mir i pirova pobeda mladosti i radosti nad hukom modernog oružja, predstavlja samo ideal u tragovima ljudskih vrednosti, odnosno kulturni zaokret ka nekim višim nestvarnim vrednostima. Ali krčme na drumovima uvek prežive, ukažu se kao duga umornim putnicima i uvek niknu tamo gde se najmanje nadaš.

Numera govori o vozačima koji nakon napornog puta, nebitno da li je reč o običnim automobilima ili teškim drumskim krstaricama, gde se kaže da je budućnost neizvesna, a da je kraj tako blizu, pa hajde da se zabavimo kao da je poslednji put, odlaze da predahnu. U krčmama pored alkohola u enormnim količinama, nudi se i sve ostalo što napaćena duša osušenog grla može poželeti na brzinu. Uz dame lakog ili nikakvog morala, za sitne pare, nudi se odušak i par sati sna sa nepoznatom osobom. Bez ljubavi, bez strasti, samo otelotvorenje primarnog nagona. I onda opet na drum, opet na početak i tako u krug. No, zabava je zabava, naravno da nije besplatna, da sve košta, ali putnik je osposobljen da ranom zorom ponovo krene ka svom odredištu, ništa manje umoran do prethodne noći.

Roadhouse blues je univerzalan song, dešava se svuda, u svim sistemima, svuda su drumske kafane samo lečilišta za njihove usputne polaznike i lažna trenutna utočišta od svega unapred zapisanog u svakom taktu kišne kapi koja ranom zorom dobuje niz ofucane oluke i gubi se u šančeve pored ispucalih asfalta.

Uvodni taktovi numere su lako prepoznatljivi, gitara nosi glas, kao da putuju kroz prašnjave vrleti, kratki oporni solo i povratak na uzvišeni huk praćen tihom podlogom klavijatura sa tek nekim ekcentričnim izlaskom iste, pokriva se usnom harmonikom, tako i da usputni nezainteresovani slušalac stiče utisak kao da putuje. Kratka storija o vidjenju tadašnjih drumskih kafana, u više nego podeljenoj zemlji, otkriva svu raskalašnost života na dnu ljudi koji i inače nigde ne žure. A ne žure jer i nemaju gde da odu i sa kim da budu. Sve što imaju to im se nudi niz drum. Uključujući i krčmu. I tu je početak njihove tuge, kraj njihovih svih završetaka počiva na tom drumu. Ali nema budućnosti. U tom cegeru života nema iskonske radosti za njih i njihove snove. Nema ostvarenog američkog sna, nema bezbojnih holivudskih ostvarenja, samo tuga i mali sobičak intime za sitne novce.

Mala radost rokenrola opisana u trenucima utihnutih svetala, samo govori da sve što izleprša iz rokenrola je blisko, ne otudjeno, ne strano, boli, peče, same reči otiču i gube se u uzdahu, ali je to opis života i same ljudskosti. Nema zavaravanja, a opet u istini se uživa, tako pohlepno i svirepo, da otkriva sve skrivene kutke u nama samima. A onda poželimo da zatvorimo te puteljke, preoremo te stazice do naših dušica i da se lažno predstavimo u nekoj zabitnoj krčmi, gde smo svi bitni i važni, bar do jutra… A sutra opet iz početka. Surovost naglog otrežnjenja ostavlja trag, bar sledećeg dana. Tragovi točkova na drumu govore o razudanosti života nad smrću, ili je to tek mali ugodak u našim sitnim lažima.

Miodrag Marković

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://palankadanas.com/roadhouse-blues/