Početna » РОДИТЕЉИ МАСОВНО ДЕЛЕ ЈЕДАН ТЕKСТ НА ДРУШТВЕНИМ МРЕЖАМА: СВАКИ РОДИТЕЉ ТРЕБА ДА ПРОЧИТА И ДА СЕ ЗАПИТА ШТА ЈЕ ЊЕГОВО ДЕТЕ

РОДИТЕЉИ МАСОВНО ДЕЛЕ ЈЕДАН ТЕKСТ НА ДРУШТВЕНИМ МРЕЖАМА: СВАКИ РОДИТЕЉ ТРЕБА ДА ПРОЧИТА И ДА СЕ ЗАПИТА ШТА ЈЕ ЊЕГОВО ДЕТЕ

"Дуга објава за дан после", текст је који потписује Моња Јовић, а родитеље масовно данас деле по школским групама. Овај текст је већини родитеља измамио сузе на очи

Данашњи је дан црњи од јучерашњег.

Црњи јер ћемо слагати себе да дете са пиштољем није наше дете, да не би никад могло бити наше дете.

Јер ако је малолетни дечак психопата – он се такав родио, ми немамо ништа са тим. То је већ ментално одступање у личности – могло је било кад да кврцне у глави, ето њему кврцнуло сад. Али ми ту не можемо ништа. Фатум. Стихија. Нешто као земљотрес. Важно да ми ништа нисмо криви.



Мора да је и дечаков отац луд. Није изгледао као луд, радио је као лекар. Али сигурно је ту нешто ненормално чим се ово десило. Несносно је мислити да је он само просечан родитељ попут нас, који баш и не разуме проблеме деце овог нашег времена, па прави неке грешке у одговору на ситуацију. Несносно је то мислити – јер шта ако је тако? Kако се онда ово десило?

Можда се све може и тако тумачити, дубоком психопатологијом. И тумачићемо напослетку управо тако. Али би било веома опасно да због тога занемаримо следеће:

Дечак је наше дете. Деца која су му добацивала увреде јер је социјално неснађени штребер који муца – наша су деца. Деца која су окретала главу и правила се да то не виде – наша су деца. Деца која су пришла да му помогну – наша су деца. Да је ових последњих било више – можда би овај малолетник и даље маштао о астрофизици а вршњаци које је убио вратили би се својим кућама из школе. Можда и не. Не могу да тврдим.

Али… Деца која по мрежама данас пишу да је цар – наша су деца. Деца која су данас уплашена и тужна наша су деца. Деца која су данас бесна наша су деца.

Ми о својој деци не знамо ништа.

Понављајте као мантру, лековито је: ја о свом детету не знам ништа.

Ако и даље верујете да “ви најбоље познајете своје дете” – тим ставом потврђујете колико немате појма о појму. Не можете схватити са каквом муком неки просветни радник на неким отвореним вратима слуша такве што “најбоље познају своје дете”. Јер он гледа ваше дете у другом социјалном контексту о ком ви, извините што вређам ваша родитељска осећања – немате појма.

А немате појма јер вам деца не говоре десети део оног кроз шта пролазе. И то нема никакве везе са љубављу. Немају капацитет да вам објасне кроз шта пролазе, у социјалном контексту у ком је насиље потпуно нормализовано.

И не, немојте случајно бити довољно глупи да помислите – па тако је било и кад сам ја одрастао. Само ми поверујте да је неупоредиво. Дуго сам се тиме, по несрећи, бавила. Неупоредиво је. Ваша искуства из вашег детињства и тинејџерског доба су ништавна, ирелеватна. Заборавите их. Она вам неће помоћи да разумете ко вам је дете нити у каквој средини живи кад напусти кућу.

Упамтите добро следеће. Ваше дете у социјалном систему школе окупира једну од четири могуће улоге: жртва, насилник, помагач, посматрач.

Не постоји пета. Не лажите се да постоји.

Прво питање које си постављате гласи – којој групи моје дете припада? Не знате? Саветујем да сазнате што пре.

Ево, да не причам упразно, имам троје деце.

Прво дете – посматрач.

Друго дете – жртва.

Треће дете – помагач.

Та три претходна реда – то је кратка прича за паметног тумача. Треће дете је видело старију сестру као жртву. Због тога је оно данас помагач. Да се то искуство није догодило – можда би и оно било посматрач. Можда ни ја не бих ово писала.

Прво сазнајте ко је ваше дете.

Дакле, мантра. Понављајте у себи док не схватите: “ја о свом детету не знам ништа.”

И то ће бити добар почетак сазнавања.

Са децом причајте сваки дан. То вам нико не каже тако прецизно. СВАKИ ДАН. Сваки дан мора да се разговара о томе шта им се тог дана десило. Дакле циљано – шта се десило, како су се осећали због тога. То је део оног што не разумете – фреквенција, учесталост. Јер њихово време, време њихове генерације, протиче другим темпом, невероватно брзим. Оно што смо ми у њиховим годинама од утисака сакупљали за месец дана, они сакупе за дан. Научите их да све то истресу на вас, сваки дан. Исцрпеће вас, али поверујте да је неопходно. Активно слушајте, постављајте питања. Не сваки други или сваки трећи дан. Сваки дан. Сваки дан.

Јер за три месеца непажње изгубили сте дете. Не за три године. За три месеца.

И поверујте – психолози о овоме уче као и ви, у ходу. Они су данас као зубари на ратишту. Они међу њима који то не схватају – нису добар избор да помогну вашем детету. Ако вашем детету треба стручна психолошка помоћ – нађите му психолога који је довољно паметан да зна колико не зна. Такав можда нешто и помогне, јер су му аларми укључени и мозак му ради. Остали – који верују у научене истине – у овом контексту нису ефикасни.

Разумите да ваша деца никад нису насамо. У њиховом паметном телефону су у сваком тренутку сви остали. Дакле ако је ваше дете жртва – оно је то и док седи са вама у дневној соби а на неком је чету. Ако је ваше дете насилник – важи то и за њега. Можда понижава неког док ви мешате салату у кухињи. Ако је ваше дете посматрач – оно то чита, прима у себе и одлучује да игнорише. Од свих улога – опет ми поверујте – само ће вам помагач рећи шта се догађа. Јер помагач је гневан – и из њега ће то избити. Рећи ће – не могу да верујем, какав кретен, урадио је то и то, написао је то и то… проблем је што је помагача мало. Они су најмалобројнија група. Зато и не знамо шта се догађа.

Зашто их је мало? Зато што је та улога у друштву најобезвређенија. Децу учимо да буду посматрачи и гледају своја посла јер и већина нас тако иде кроз живот. Помагачи су будале које се мешају. Па ипак – од њих све зависи. Да их је у социјалном систему ОШ “Владислав Рибникар” било више – до овог не би можда дошло. Зајебана је то помисао, и опасна, јер можда је онда ипак до нас.

Решење за нормализацију друштва крије се у одгајању помагача. Помагач се гаји примером. Да се не лажемо – морате и ви понекад бити помагач и дати пример детету. Морате ви бити уточиште неком потребитом. Не можете ви гледати увек само своја посла.

Морате ви активно креирати садржај који ће у вашој деци изграђивати вредности. Јер данас, испод слике дечака деца остављају имена ликова пуцача из домаћих серија. Ликова који живе од продаје дроге, али их живот за то не кажњава. Не морате то цензурисати, само их морате ви научити да је то све једно велико срање, јер такви садржаји не заслужују бољи опис. Научите децу да такве садржаје пласирају кукавице. Јер то је једина прихватљива квалификација за људе који стоје иза тих садржаја. Друштвени опортунисти – дакле кукавице. Нема храбрости у препродаји наркотика и пуцачини из покрета. А посебно нема храбрости ни интегритета у продукцији садржаја који такве ликове представља као носиоце наратива, оне који воде радњу и главни су, са којима треба да се идентификујемо. Храброст је нешто друго. Научите их шта.

То значи да морате ви креирати паралелан конкурентни садржај. То ће тражити ваше озбиљно промишљање и креативност. То ће тражити вашу жртву – јер одустајаћете од онога што вас интересује или одмара зарад тога. Верујте, исплатиће се. И верујте да то морате бити ви, не може то нико други.

То зависи од вас. Ми седимо са децом и погледамо неки старински филм са правим, пунокрвним херојима и борцима за правду. Погледамо стотину таквих филмова. Покажемо им сваки пут разлику.

Завршимо свако филмско вече поуком бркатог Банијца Ниџе, који је међу онима који су мени формирали вредности:

Роде, ово су људи, а ово су контејнери. Научи да их разликујеш.

Ви можете радити са децом нешто друго, не знам, нисам вам у кожи.

Али учините све да вам деца напослетку не постану контејнери. Не да учините све да буду лекари, адвокати, спортисти, бизнисмени, кувари, глумци, аутомеханичари, јутјубери, манекени, свештеници, зубари, ветеринари. То није ваш задатак.

Него да буду људи. А не контејнери. То вам је довољан задатак, не оптерећујте се у животу другим задацима. Доста ето тај један да обавите па да мирно одете тамо куд сви идемо.

Јер је то данас подвиг, а не нешто што се подразумева.

Ајд сад храбро даље, у други дан после.



You may also like

Портал Паланка данас је први регистровани веб портал ове врсте у нашем граду. Настао је почетком 2014 године као потреба за праћењем вести на један нов и савремен начин….

Последнје вести

@2024 – Сва права задржана – Паланка данас. Дизајн и израда сајта:  Konncept