Порекло имена за српску националну валуту сеже у доба Римске републике у периоду између 2. и 1. века пре нове ере и чувеног сребрног новца који се звао денар (denarius на латинском) који је био преко 400 година новац Римске републике и Римског царства. Српски новац је први почео да кује најстарији син Стефана, првовенчаног краља куће Немањића – краљ Стефан Радослав који је владао Србијом у периоду од смрти свог оца 1228. године до свргавања са престола 1234. године.
Млађи син најмлађег полубрата краља Стефана Радослава, краља Стефана Уроша Првог Великог, који је оснажио српску државу и економски подигао првенствено захваљујући рударству, краљ Стефан Урош Други Милутин – владао од 1282. до 1321. године – од Србије је направио најмоћнију силу на Балкану и основ за дело свог унука Стефана Уроша Четвртог Душана који ће 16. априла 1346. године у тадашњој престоници Скопљу, Србију прогласити царевином. Управо за тај важан датум наше историје искован је крунидбени динар цара Душана, на којем је, поред приказа владара, стајао натпис “Стефан цар“.
Први јасан натпис на кованом новцу, на којем се могло прочитати “динар“, био је на новцу који је ковао син чувеног севастократора и рођака цара Душана, Бранка Младеновића, Вук Бранковић који је након разједињености моћне Душанове државе у свом поседу држао оба царска града – Призрен и Скопље. На новцу Вука Бранковића јасно је писало Вуков динар, тј. “Влков динар“. Дакле, са поносом можемо истаћи да Србија, од почетка ковања сопственог новца до данас, скоро осам стотина година користи исти назив за средство куповине робе и услуга.
Након пада српске средњовековне државе под власт династије Османлија и њихове државе која је са истока “гутала“ народе и земље, губи се и српски динар као новац српског народа. У време турске управе најпознатији новац је био пара (од арапског бара – сребро), а њена вредност је износила три сребрне акче (аспре). Доцније је у употреби био куруш, код Срба познатији као грош и његова вредност је износила четрдесет пара. У доба кнеза Милоша било је у оптицају више десетина врста новца кованог од Османске царевине до Русије, а курс за врсте новца одређиван је на Ђурђевдан и Митровдан. За време владе кнеза Милоша обрачунска монета била је грош.
Кнез Михаило Обреновић, који је Србијом владао у два наврата, прво од 1839. до 1842, а потом и од 1860. па до смрти у атентату 1868. године, дао је да се у Бечу 1868. године искује новац, у апоенима од једне, пет и десет пореских пара. Овај новац, са ликом кнеза Михаила, испоручен је тек након његове погибије и пуштен у промет 20. фебруара 1869. године.
Повратак у живот српског динара
Сјај српске средњовековне државе био је дубоко утемељен у колективну националну свест током дугих година туђинске управе, а васкрс српске слободе под Карађорђем и државе под Милошем, донео је са собом и бригу о тешко поново стеченој могућности независности. Након што је, на врућем кнежевском престолу наследио у атентату убијеног кнеза Михаила, млађани Милан Обреновић је, више него што су то показивале његове године, био приправан за велико бреме одговорности које са собом носи власт над једним народом.
Не још сасвим независна, кнежевина Србија је 12. децембра 1873. године озваничила свој српски новац именом динар. Повратак у живот српског динара представљаће и одшкринута врата ка пуном међународном признању независне Србије на Берлинском конгресу 1878. године, а кнез Милан ће 1882. године постати прва српска глава са титулом краља још од средњег века и краља Марка Мрњавчевића у народу познатијег као Краљевић Марко.
Живот и дуга традиција српског динара сведоче о животу српске државе, њене снаге, успону и падовима. Данас, након 151 године повратка у живот динара, који је са тим именом скоро осам стотина година испреплетен са нашим постојањем у овом нашем српском парчету Европе и света, са поносом можемо истаћи постојање монете која материјално доказује и показује историју једног народа који, не својим наметањем и покоравањем других, већ загледан у сопствено постојање тежи напретку и раду.
Новости
