Оно што им је било дозвољено у тих осам сати јесте да пишу, цртају, читају, певају, шетају и баве се сличним активностима.
Ауторка експеримента желела је да докаже радну хипотезу да савремени тинејџери нису у стању да заокупе сами себе и да су потпуно несвесни свог унутрашњег света.
Према правилима експеримента деца су сутрадан имала задатак да испричају како су доживели овај тест. Мурашова је свим учесницима саветовала да у случају превелике анксиозности, нелагоде или напетости обуставе експеримент, те да забележе време и разлог њиховог прекида.
Резултати су били у најмању руку шокантни, а узмите у обзир да је експеримент спроведен пре десет година, када је технологија ипак била далеко мање заступљена него што је то данас случај.
Од 68 учесника само троје је завршило експеримент – једна девојчица и два дечака. Тинејџерка је током осам сати записивала своја осећања у дневник.
Један од дечака провео је осам сати правећи макету једрењака, уз паузу за ручак и шетњу пса. Други је прво сортирао и систематизовао своје колекције, а затим се бавио пресађивањем цвећа. Ни један ни други нису имали никакве негативне емоције током експеримента и нису приметили појаву „чудних“ мисли.
Троје учесника експеримента пријавило је да су им се појавиле „самоубилачке мисли“, а петоро је доживело нападе панике. Kод 27 тинејџера забележени су симптоми попут мучнине, знојења, вртоглавице, таласа врућине, болова у стомаку… Скоро свако од њих пријавио је осећај страха и анксиозности, преноси портал „21мм.ру“.
Интересовање и узбуђење уочи нове ситуације и суочавања са самим собом спласло је скоро код свих учесника до почетка другог или трећег сата. Само десет тинејџера који су прекинули експеримент осетило је анксиозност после три или више сати самоће.
Шта су све тинејџери радили током експеримента?
- јели су
- читали су или покушавали да читају
- урадили су неке школске задатке (то је било за време распуста, а многи су се из очаја латили уџбеника)
- гледали кроз прозор или се „вукли“ по стану
- ишли напоље, до продавнице или кафића (у експерименту је била забрањена комуникација, али је било
- дозвољено разменити пар прекопотребних речи са продавцима или касирима)
- слагали слагалицу или лего коцке
- цртали или покушавали да цртају
- играли се са псом или мачком
- очистили собу или стан
- купали се
- бавили се физичком активношћу
- записивали своја осећања или мисли
- свирали клавир, гитару или флауту
- троје је писало поезију или прозу
- један дечак је скоро пет сати путовао по граду мењајући аутобусе и тролејбусе
- један дечак је отишао у забавни парк, али је за три сата почео да повраћа
- један дечак је препешачио цео град
- један дечак је отишао у Зоолошки врт
- једна девојчица се молила
- једна девојчица је отишла у музеј
- Шта су урадили после експеримента?
- Скоро сви су у неком тренутку покушали да заспе, али нико није успео да искорени „глупе“ мисли које су им се опсесивно вртеле у глави.
По престанку експеримента 14 тинејџера је одмах ушло на друштвене мреже, 20 је контактирало своје пријатеље, троје родитеље, а петоро је отишло у госте код својих другара. Остали су укључили телевизоре или почели да играју компјутерске игрице. Поред тога, скоро сви су одмах укључили музику или ставили слушалице на уши.
Сви страхови и симптоми су нестали одмах након завршетка експеримента. Занимљиво је да је 63 тинејџера препознало експеримент као користан и занимљив за самоспознају. Шесторо учесника су сами поновили експеримент и тврде да су успели након више покушаја.
Kада су тинејџери анализирали оно што им се дешавало током експеримента, 51 особа је користила фразе као што су „зависност“, „доза“, „повлачење“, „испоставило се да не могу да живим без…“, „треба ми све време“… Сви су без изузетка рекли да су били страшно изненађени мислима које су им падале на памет током експеримента, али нису били у стању да се позабаве њима због погоршања њиховог општег стања.
