Krajem prošle nedelje, tačnije 19. maja, svoj novi album objavila je
američka kantautorka Samanta Fiš (Samantha Fish), sa jasnim, ciljnim,
opredeljenjem, nošena suviše jakom željom da u ranim četrdesetim godinama
nadgradi svoj punokrvni rok aranžman.
Znam da u njenoj svirci ima dosta
šarolikosti, da ,ako se pogleda sveukupna karijera, ima dosta kantrija, fankija, ali
njeno je muziciranje vezano za savremeni rok, sa nizom bluz segmenata koji joj
samo daju jednu zvezdicu više. Njen čisti, besprekorni vokal, došao je do punog
izražaja na albumu Death Wish Blues, prevešću ga kao Više Nego Jaku Želju Za
bluzom, znam da ne odgovara pravom nazivu, ali ko želi da razume, prihvatiće
ovaj prevod.
Na albumu nije bila sama, u mnogome joj je pomogao, kako glasom, tako
više i gitarom Džesi Dejton (Jesse Dayton). Džesi je i kompletni autor jedne
numere (Trauma). Sve ostale numere na albumu, a ima ih, klasično, dvanaest,
pripadaju Samanti Fiš. Sjajni muzičar i dokumentovani roker svakako je doprineo
da Death Wish Blues bude baš takav kakav jeste. Jak, na momente arogantan,
zvuči na nekim mestima i te kako razorno. Pevljiv je i nošem raskalašnom
vokalnom skalom Samante koja na albumu ne štedi ni sebe ni druge.
Album otvara Deathwish (Smrtonosna Želja), gde su svojski zasukali rukave
Samanta i Džesi, uz pomoć Džima Mek Kormika, napravivši definitivno jednu
snažnu triling ekipu koja definitivno ima hit u svetskim razmerama. Kako prašte
gitare, tako i vokali, sjajna muško ženska kombinacija, jednostavno, rokerski,
razbija uho. Razgaljuje dušu i okrepljuje telo. Sledeća numerea Down In The Mud
(Dole U Blatu) spušta malo loptu, ali samo na trenutak. Vešto preplitanje solo
gitara i muško ženskih vokala daje poseban narativ numeri. Riders (Jahači) je
sledeća numera koja vešto koristi male replike vokala, odnosno kao da se isti u
trenutku nadzidjuju jedan na drugi. Razvučenost rifa i snažno produženog sola na
gitari daje lagani zanos kao da slušalac jaše na vetru svojih želja. Govori o
muzičarima koji posećuju razne gradove i ostvare veze sa istima za samo jednu
noć. Vokalno vatreno se završava pomenuta numera. Settle For Less (Malo
Zadovoljstvo) je jedna sskromna umerena pesmica koju nosi isključivo Samantin
vokal. Inače, odnosi se na preispitivanje sopstvenih vrednosti.Trauma je sledeća
numera, ide od sporijeg ritma do ubrzanja i nazad. Solo u istoj kao da para
poslednje oblake pred kišu.
No Apology (Bez izvinjenja) je jedan nežni bluz, nošen krhkim, zvonkim,
ženskim glasom. Na ivici je plesne numere. Raskošni talenat je u punom zanosu.
Malo odudara od tzv. običnih ljubavnih pesama. Zatim ide numera Flooded Love
(Preplavljena ljubav). Umerena ljubavna pesma gde je nosilac iste Džesi Dejton,
tu je Samanta očigledno vokalno liderstvo prepustila jetkim muškim vokalima. Za
njom sledi Lover On The Side ( Ljubavnik Sa Strane) song koji je uradjen u
rokabili stilu. Kratki, briljantni solo, daje specifičnost numere, odnosno kao da se
svi tonovi boja razlivaju po užarenom asfaltu. Rippin and Runnin (Kidanje i
Trčanje). Umereni song, bez nekih posebnih pretenzija, uradjen u maniru klasičnog
roka. Interesantno je to nonšalantno dobacivanje izmedju dve gitare, kao da su
vokali ostali, svesno, u drugom planu.
Dangerous People (Opasni Ljudi) ima ritam, a fazon u numeri je što je ritam
davan i kroz udarajke po limenkama od piva. Malo čudan, rasejan tonalitet, ali daje
osobiti gušt, posebnu raznovrsnost, pa da kažem i senzibilitet, od mnogih drugih
projekata današnjice. Supadupabat je vrlo zanimljiva numera, bluz fanki ritam,
odvojenost solo gitare i bubnjeva, kratka, reperska pričica, oštar solo,vrisak, i to
sve u samo dva minuta muzike. Obratite pažnju na ovu numeru, čućete razovrsnost
stilova, ali i bliskost glasova koji su je nekako uparadili za iznetu priču. Know My
Heart (Spoznaj Moje Srce) je lirska, ljubavna priča, sa ostacima klasičnog kantrija
u teškoj pozadini numere. Ne morate znati ni reč engleskog jezika, sve će te
shvatiti. Ista zatvara album sa svom onom dubinom koju ljubav ume da uznese iz
ljudskog bića, ali i da ostavi rez na duši.
Death Wish Blues je zajedničko delo Samante Fiš i Džesija Dejtona. Oboje
su sjajni gitaristi, odlični su i kao vokalni solisti. Spoj talenta, iskustva, ali, pre
svega i, vremena uloženog da se stvori nešto kvalitetno, malo drugačije od ostalih,
a da to ne bude klasična tezgaroška šema u cilju samopromocije muzičara, bez da
ostave neki trag za sobom.
Album je prepun emocija koje nisu grubo usidrene u njihove stilove, već se
prepliću i nadahnjuju jedno drugo. Ipak, dama ima prednost. Zato sam je i stavio u
prvi plan. Samanta Fiš je pokazala i dokazala da ravnopravno može da se nosi sa
odličnim gitaristima, ne samo sa američkog kontinenta, nego i sa ostalim
virtuozima na gitari, bez obzira odakle dolazili i gde stvarali. Ipak, oboje su uradili
jedan sjajan album. Čvrst i sažet. Vredi ga čuti i imati u kolekciji.
I na kraju, ali ne manje bitno nego bilo šta što pročitaste gore u tekstu, ovo
nije samo podrška za Samantu Fiš, ovo je moja lična podrška svim ženama da
mogu ravnopravno da se nose sa izvikanim muškim svetom, da je često taj ženski
karakter jači nego bilo koja muška sujeta unakažena kroz ljubomoru i nekakvu
lažnu strast, papirološki jačeg pola. Ne postoje samo muški ili samo ženski
poslovi, ne postoje lakše ili teže staze kojim se korača kroz život. Postoje samo
dobri ili loši ljudi. Vama po nahodjenju, nadjite se…
Miodrag Marković
