Pogledao ga je diskretno u oči. Nebesko plavetnilo kao da se
prosipalo iz istih, poput neke vizije nošene morskim talasima i odišući
raskalašnom vedrinom u smiraj dana. Ne krijući iskreni osmeh na licu,
prijatelj mu je pružio ruku uz srdačan stisak. Na prvi utisak teško bi se
mogao pogoditi tačan broj leta vižljastog čoveka, a svakako je stajao
popriličan niz godina iza njega. Na konstataciju da se nisu videli Bog
zna od kada, prijatelj mu je veselo odmahnuo glavom, bez ustezanja mu
rekavši da godine ni u čemu ne predstavljaju problem, ako se ima za šta
živeti, a da je on sam pustoš odavno ostavio iza sebe.
Opasno se
primakavši šestoj deceniji, kao da je svetlosnih godina bio daleko od
bilo kakve jeseni svoga života. Nekadašnji muzički producent, možda u
najboljoj fazi rok pop muzike sa ovih prostora, ukratko je ponovio svoju
storiju vezanu za održavanje tanke niti življenja. Vraćajući se jedne
oktobarske večeri sa svirke omiljenog benda, malo nešto pre ponoći,
pokupio je trogodišnjeg sinčića i suprugu. Misli da je popio svega par
čaša pića, te je siguran da nije bilo jake kiše na autoputu, da bi izbegao
saobraćajnu nesreću u kojoj je izgubio ženu i dete. Godinama posle toga,
više nego direktan je bio u piću, pravi alkoholičar, nikotinski zavisnik i
šta drugo reći, nego izgubljeni božlji rab. S kraja jedne jeseni, u stanju
koje je teško opisati normalnom ljudskom biću, okliznuo se i slomio
nogu. Kada se onako mamuran, koliko toliko otreznio, bar da je znao za
sopstveno postojanje, shvatio je da se nalazi u bolnici. Kako je ista imala
problema sa smeštajem pacijenata, već sledeće večeri u njegovu sobu su
doneli dečačića od nekoliko godina, polomljene ruke i noge, koji je tiho
jecao. Ubrzo je od bolničara saznao da je dečak imao tešku saobraćajnu
nesreću, da je u istoj oba roditelja izgubio, a da bolnica bezuspešno
pokušava da nadje rodjake. Ni sam nije znao kako, ali je uspostavio
kontakt sa dečakom, zajedno su im srašćivali lomovi, no i one rane koje
su se prosule po duši iskusnog čoveka i deteta koje tek da je bilo svesno
da je zakoračilo u život. Objasnio je prijatelju da je, tada, do pojave
mališana, kao u numeri Generacije 5, bio umoran od svega, a najviše od
samoga sebe.
Dok mi je poznanik pričao o susretu sa njegovim nekadašnjim
drugarom, uzgred pomenuvši navedenu numeru, prošlo mi je kroz glavu
da je to možda jedan od najjačih singlova rokenrola na ovim prostorima.
Ne zna se koja strana je muzičko tekstualno rafiranija, prva ili druga,
odnosno Umoran od svega, tekst koji je napisao Bora Đorđević, ili Ti
samo budi dovoljno daleko, gde je svoju liriku iskazala Marina
Tucaković. Od izdanja singla bezmalo je prohujalo skoro 45 godina, a
još uvek se može čuti tu i tamo na radio talasima. Poenta je da su svi bili
na početku, kako sam bend Generacija 5, tako i Bora i Marina. Sve se
nekako jednostavno uklopilo. Ne kaže se da su najprostije stvari i
najlepše.
U temi Umoran od svega, lečeći stranca u sebi, mladalački prefinjeno,
ali odviše ponosno, tekst gradi mini storiju o večitom sukobu izmedju
partnera, bez obzira koliko se voleli isti. Čak i kada dočekaju zajedno
jutro, ostaje ona nit traumatične svadje od prethodne noći. Alkohol, kafa,
ujedi rečima za dušu ljubavnika, nikada dobro doneti ne mogu.
Raspevani vokal Gorana Miloševića kao da ostavlja sve ono što je dobro
za sobom, klavijature paraju ostavljeni medjuprostor izmedju glasa i
ritmičkih instrumenata koji u najboljem stilu hard odmetnika cepaju
stranice prošlosti. Male kompozicije u vrtlogu refrena daju posebnu draž
numeri. No, tu se ne svršava vizionarski nastup, pogotovo za ono vreme,
gde prikriveno snuju i tonovi džeza nežno ukalupljeni u razigrane note
budućih rok zvezda.
Sasvim druga priča je numera Ti samo budi dovoljno daleko. Predivna
balada koja do suza tera i najokorelija srca da se, ako ništa drugo, barem
malo zamisle dok im snove gasi vreme, onako težački ih pritiskavši do
smiraja najdublje izrečenih reči. Taj suton ljubavi, kao da podliva ispod
svih onih rana zadobijenih u tmini sećanja, dok razgovor vode
klavijature i umilni akordi gitare. Vokal je tu samo da upotpuni
nadolazeću bol, da glasom otpleše najlepše stihove izrečene u neko
pogrešno vreme. Na žurkama ranih osamdesetih godina prošlog stoleća,
uz par neprikosnovenih balada (Jedina Moja, Stranica Dnevnika, Da Li
Znaš Da Te Volim…) pomenuta balada sklopila je mnoge nezaboravne
ljubavi, a u sumnji osećanja, istkala najfinije dodire i,možda zanavek,
sačuvala otisak prvog poljupca na usnama.
U stvari, ovo je bio treći singl tadašnje Generacije 5, ali prve numere
koje su ih odvukle od nekakvog džez popa, koji je prevladavao na prva
dva singla, koji ih je definitivno razdvojio od bilo kakvog približavanja
muzike koju je stvaralo Leb i Sol, te su zakoračili u one teške vode
rokenrola, a što su prezentovali sa svoja kasnija dva albuma Generacija
5 i Dubler. Naravno, kada kažem singl, mislim na vinil i obe numere na
istom, gde je teško opredeliti koja tema je bila ubojitija, ona u brzom ili
ona druga, u laganom aranžmanu. Lično, na mene je utisak ostavio
koncert benda posle debi albuma, što možda zbog moje tinejdžerske
nadobudosti ili, pak, nespornog kvaliteta koji su imali kao muzičari koji
se nisu libili da sviraju gde god da su pozvani.
Na kraju, poznanik mi je, završavajući svoju priču o interesantnom
prijatelju, objasnio kako je isti vremenom postao staratelj dečaku, da se
dugo borio za status u mališanovom životu, da mu je to uspelo preko
njegovih veza i vezica, da u ovom stoleću kap alkohola nije okusio, a i
da je duvan sveo na najmanju moguću meru. Da je od večito umornog
tipa, postao neko ko je uspeo da se izvuče iz ralja nesuvislog života.
Prelazak iz osunčanog leta u jesenje, manje više, turobne dane, još ako
su isti propraćeni omraženim kišnim kapima, zaista mogu upotpuniti
pomenute numere Generacije 5. Oholost jeseni svodi se na tihu škripu
sećanja na uminule letnje dane i predstojeći galop zimskih dana, koji
uvek preti da lucidno izdigne samoću na bestijalni pijedestal ljudske
duše. A ako išta tako dobro razara emocije, to je svakako samoća, ma
kako se tvrdilo da nekada ista može biti ugodna. To, jednostavno, ne
odgovara istini iz razloga što je Čovek socijalno biće. Tako da numera
Umoran od svega kao da ima nastavak u temi Ti samo budi dovoljno
daleko, odnosno da obe grade jednu celinu. Da, zato su s početka ovog
malog zapisa, dečak i izgubljeni čovek, u jednoj jesenjoj noći zaista
našli oličenje spajanja životnih nedaća u jedinstveni put nastavka života,
koji, ma kako isprazno zvučalo, uvek je barem za korak ispred nas.
Ispoštujmo to…
Miodrag Marković
