Već u prvi smiraj tog 4. januara mraz je lagano počeo da steže, otopljeni sneg, ali ne i isušena voda na trotoarima bila je pogodna za lepršavo izvodjenje umetničkih figura prolaznika koji su žureći, svako svojim putem, odlazili u hladnu zimsku noć. Inače, za gradski izlazak, u malom gradu, nema nekog velikog izbora, bez obzira što je reč, o takozvanoj subotnjoj večeri. Bilo kako bilo, sumorna svakodnevnica posle prvih prazničnih dana u novoj godini, ne nudi ništa novog, posebnog, osim relaksirajuće dokolice uz standardno ispiranje mozgova i filmove iz druge polovine prošlog veka na televizijama, kako onih sa nacionalnim frekvencijama, tako i onih televizijskih stanica, čije samo postojanje nikako nisam mogao shvatiti, odnosno razumeti čemu zapravo služe, osim statističkog uvećanja broja medija. O, kako je varljiva statistika u vezi bilo čega…
No, za razbijanje takvog vidjenja stvari, za Smederevsku Palanku pobrinuo se, ko drugi do Punk rock cafe, koji je, ne mogu napisati ugostio, jer to je faktički domaći bend u tom klubu, koji je svojih tri decenije stvaralaštva, obeležio baš tu, u malom klubu velikog srca, bez velike pompe i slavodobitnosti. Reč je Six Packu.
U otprilike 200 kvadrata nakrcalo se, po mojoj slobodnoj proceni, oko 300 duša, rešenih da to subotnje veče iskoriste u duhu pravog, zdravog rokenrola, sa svim njegovim bogatim primesama. Grla se nisu štedela, ali ni Six Pack se nije dao. U dva sata bespoštedne svirke, na nevelikoj sceni, grandiozno su muzički oslikali tri decenije postojanja. Sa par gostiju, a pre svega muzičkih drugara i prvim basistom benda, pokazali su zašto su jedan od najboljih andergraund bendova ikada na ovim prostorima. Ta patina na njihovim muzičkim godinama dobila je samo još više na vrednosti i poštovanju. Ne, to nije huk gitara, basa i bubnjeva, praćenih zvonkim vokalom, to je vizija odrastanja svih nas u godinama u kojima su se nizale, kako kolektivne, tako i lične nesreće, sa samo povremenim, ekscentričnim nagoveštajem nekakvog prividnog mira i tihe sreće. A izmedju se životarilo. Six Pack je svirao i svirao, bez zadrške i, uglavnom, bez podrške. Izlistavajući, ne svoje snove, ne ono što bi oni želeli da budu, a nisu, nego ono što jesu, što su postali, ali i opstali, u jednom vremenu, te tako i 30 godina staje u jedno maleno sazveždje rok umetnosti.
Six Pack, naravno članovi benda, nikada neće dobiti oficijelno priznanje od institucionalnih delatnika ( kako sam samo birao reči), a o nacionalnim dodacima u vidu uvećanja, jednoga dana, penzija, mogu samo usniti. No, to njima i ne treba, moć razuma uvek opstane, kao Feniks iz pepela se izdiže, te zato su oni bend koji svih ovih godina pleni raciom, iskrenošću i čvrstim stavom. Lako ih je razumeti, ako samo malo čovek poželi da se potrudi. Realnost i istina je ono što su pružili, za uzvrat, sem malo pažnje, ništa drugo nisu tražili.
U dva dobra sata svirke, Miki, Branko, Miks i Djole, razgalili su tih par stotina srećnika, uz više nego vrlo dobro ozvučenje, ostavili su sebe sama na sceni, sve što je vredelo izlazilo je iz njih. Kompaktni, muzički superiorni, delovali su kao jedan čovek, ritam sekcija usvirana do fantastičnosti, Branko je tako prebirao prstima po solo deonicama, britko, kratko, a opet virtuozno, kao da je želeo još, još i još… Svojim kraktkim obraćanjima izmedju songova, Miki je sve vreme lagano spuštao loptu, čvrsto držeći kormilo iskusnog profesionalca koji ništa ne prepušta slučaju i ne dozvoljava da ga ponese atmosfera, čak i onda kada je horsko pevanje publike nadjačavalo sam bend.
Energiju opstanka bend je uspešno preneo i na publiku, ubrizgavajući istoj ogromnu količinu nadahnuća i vere u ono što su radili tri poslednje decenije. Redjale su se numere sa njihovih albuma, bila je i tema sa jedinog albuma Mikijevig benda Čovek Bez Sluha, Super heroj, koja se fino uklopila u ostatak numera Six Packa. Momci su svirali sa toliko ljubavi, ali i samopouzdanja, da nije lako ni opisati tu čežnju da svirka traje što duže. Naravno, u opštepoznatim okolnostima, to nije bilo izvodljivo.
Smederevska Palanka, u ovom trenutku, ima dva brenda. Jedan je košarkaški klub Mladost koji se bori za opstanak u Prvoj ligi, a drugi je Six Pack. Košarkaški klub, možda i ostane medju najboljima u domaćoj košarkaškoj ligi, ali je Six Pack odavno zavredio Ligu šampiona, u branši u kojoj nesebično daje sebe. Možda ne uvek na samom vrhu, ali uvek blizu njega, možda ne pune stadione i trgove na besplatnim nastupima umišljenih zvezdica, koje teško mogu opredeliti kojem muzičkom pravcu pripadaju, ali su uvek rado vidjeni i ugošćeni na prostorima bivše nam države, sa dubokim osećajem da ih i oni doživljavaju kao svoje, iz prostog razloga što je i Six Pack deo njih, bez lažne skromnosti.
I na kraju, vredi ponovo pomenuti i pohvaliti i klub Punk Rock Cafe i vredne preduzetnike u istom, koji su učinili sve da se, od samog benda na sceni, pa do poslednjeg čoveka iz publike koji je stajao do vrata, osećaju sigurno i udobno. Miki, Branko, Djole i Miks, učinili su ih srećnim, bar na tih dva sata bespoštednog rokenrola, a ja sam sačekao prvu, pravu priliku, da Novu godinu otpočnem sa pisanijom o mom bendu, vodeći se onom poslovicom “ Ko ne zna doma, ne zna ni od doma“.
Vaš Miodrag Marković
