Tutnje dani, oporog ukusa, bez mirisa, sažetih misli sa sumorno
bezvoljnih oblaka koji prosto klize kroz božje šake, izlivajući potoke
nade optočene kroz neupamćene snove, onako prkosno, pakosno,
neumorno i usput pripito u pribežište oronulih sećanja. Priča uvek ista,
tužna i sa tri tačke na kraju, kao ledeni dah u prvim zimskim danima. A
proleće se privodi kraju, leto se već lepi na vrata samotnjaka i šalje im
svoj ubogi dar u vidu vreline koja će sve spržiti u tom mimohodu
čovekovog sanjarenja.
Tako na razvalini starih snova niče i nova pesma, nov singl
pankrok grupe Six Pack, kratkog, ali i poučnog naziva, UA. Počinje se
sa onim od čega čovek nikada nije i neće pobeći – pohlepom u njemu
samom i svim onim nepitkim stvarima koje ga vode u iskrivljenu svest,
sa onim rečima koje ga održavaju u životu. Pohlepa se kači na zločin, to
nije strast to je ljudska fluidnost za samoodržanjem, zabluda održavana
vekovima unazad sa samo jednim ciljem – biti pobednik i onda kada si
izgubio sve, te ostaje samo goli kostur čednosti primata pribeležen na
otisku poslednje crte istorijskog razapinjanja na vlastiti krst.
UA je bluz odsviran u pankrok maniru, ogoljen do srži, u samo
jedva tri minuta songa, kazano je poprilično ono što bi trebalo biti i
zapisano i glasno izrečeno, no ima i onih momenata koji su prikriveni
ispod kože, trenutaka koji su odćutani na usnama, ali koji svaki čas
mogu biti inicijalna kapisla za rok vrisak koji budi dremljive sanjare.
Nema snova na udobnim dušecima i mekim jastucima, sanja se po
ogolelim kaldrmama i prašnjavim drumovima. A dotle, zatočena duša ne
prašta…
U songu se pominje cinizam u raznim oblicima, rasizam i prava
data licima koja su nedostojna da isti vazduh sa normalnim ljudima dišu,
a kamoli da izražavaju svoje obolele stavove, gde je pravda samo mrtvo
slovo na papiru priveska svetskih moćnika i njihovih posrnulih
pomagača što se kriju pod nadobudnim lažnim moralom. Odavno su sve
krinke pale iz lukzusnih ručica carskih samodržaca i njihovih
obljubljenih gospi. Taj planetarni maskembal je ništa drugo no nudjenje
hleba i igara. Jesu arene postale savremenije i konfornije, ali su zveri
iste, nezasite, krvoločne i večito gladne. Svetski pul je uvek okrenut
isključivo ka sebi samom. Trgovina dušama je odnavek bila unosan
posao, samo što Mefisto ima drugačije, umilnije, lice.
Ne, Six Pack nije tražio istinu u ovoj numeri, samo je udenuo
maleni putokaz u kom smeru ista se kreće. A ide u smeru netolerancije,
snobizma, nejednakosti i siromaštva. Ta materijalna beda nije ni blizu
one duhovno-misaone, koja tavori u čovečjem kukavičluku i lenjosti.
Dodirnih tačaka sa kulturom nema, ali prikaz kriminaliteta i te kako
valja u svom temelju ljudske gluposti i nezainteresovanosti. Da, na golu
nema golmana, a sotona šutira penal… Naravno da neće promašiti, ne
nadajte se, davao je on pogotke i sa pola terena kompletnim ekipama.
Znam, nameštani su rezultati, prodavani mečevi. Hajde, da jednom
odigramo pošteno, za sebe samog, za ponos i budućnost, da nikada više
nema stida i nameštenih mečeva.
Miki Radojević i ekipa kroz dva slova rekli su sve što treba dopreti
do onih kojima je urlik upućen. Umerenog ritma, zavodljive solo
deonice i vokala koji je apsolutno nebitan u skrivenoj lepoti poruke koja
miluje reči i donosi osveženje na rok sceni, manje više statičnoj i
posvećenoj izgubljenim ljubavima i snovima, jer ta poruka Six Packa
prosto prži usne i gori dušu.
U samo par trenutaka ljudske intime, gde se spajaju i rasturaju
svetovi svih poznatih civilizacija, bend utiskuje jedno teško jutrenje i
svetlo odlazećeg sunca kroz dekor ptica koje nadleću sumrak i odlaze u
večni sjaj. Iz tmine se samo letom izlazi put sunca. Oni to znaju i zato su
želeli da maleni trenutak uma podele sa svima nama. Budimo pametni,
otvorimo kišobrane i spremimo kaljače za blato, zasučimo rukave i
budimo ono što jesmo, ne ono što bi drugi želeli da budemo. Zato, ono
UA je za sve nas…
Miodrag Marković
