Српска православна црква 6. октобра обележава празник Зачећа Светог Јована Претече и Крститеља, празник радости и милости Божије.
„Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божија; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу света“.
Наиме, према предању, родитељи Светог Јована Крститеља Захарије и Јелисавета су се целог живота борили за потомство, а када су били у зрелијим годинама, јавио им се анђео и рекао да ће добити сина кога морају назвати Јован.
Записано је да је Захарије занемео, када је сазнао да ће он и Јелисавета добити дете. Када се родио Јован Претеча, од Захарија је затражено да на плочици напише име сина и када је то урадио, проговорио је.
Јован је у својим проповедима критиковао морално посрнуће својих савременика, позивајући их да се покају и врате животу по Божијим законима. Крштавао је људе у реци Јордан, говорећи им да их он крсти водом, а да за њим “иде онај који ће их крстити Духом Светим и огњем”.
Добро је крстити децу 6. октобра
Према веровању, ово је дан кад се дешавају чуда.
Верује се да је данас добро крстити децу (или бар одредити датум кад ће обавити крштење), молити се за њихово здравље, а дан провести у миру, радости и љубави са породицом. Такође, они који већ имају децу, на овај дан треба да се подсете колика су она радост и да им покажу љубав и колико их воле. За оне који немају деце, народно веровање каже да ће и они, докле год дубоко верују у Бога и моле му се, завредети његову милост.
(Telegraf.rs)
БОНУС ВИДЕО:
ЗНАТЕ ЛИ ЗАШТО КУЦАМО У ДРВО ПРОТИВ УРОКА
Neko to radi lagano, prstima po stolu, neko traži baš komad drveta, a ima i onih koji, ako nema drveta u blizini, kucnu u sopstvenu glavu uz reči „drvo“.
Ovaj običaj je toliko raširen da ga prihvatamo zdravo za gotovo, ali malo ko zaista zna odakle potiče i zašto baš drvo.
Običaj kucanja u drvo vodi poreklo iz starih paganskih vremena. Mnogi narodi, od Kelta do Slovena, verovali su da u drveću obitavaju bogovi, duhovi ili zaštitnici prirode.
Posebno su hrast, breza i lipa imali status svetih stabala. Kada bi čovek kucao po drvetu, smatrao je da time doziva zaštitu tih božanstava ili duhova, odnosno traži da ga čuvaju od nesreće.
Dakle, prvobitno nije bilo u pitanju „da se ne urekne“, već da se prizove božanska moć.
Dolaskom hrišćanstva, običaj se preoblikovao. Verovalo se da drvo simbolizuje Hristov krst, pa se kucanjem u drvo priziva njegova zaštita.
Tako se stari paganski običaj stopio sa novom verom i dobio drugačiji smisao – znak oslanjanja na božansku silu koja će sačuvati dobro i odbraniti od zla.
Danas, većina ljudi kuca u drvo kako bi izbegla urok ili lošu sreću.
Kada izgovorimo nešto pozitivno „imam dobro zdravlje“, „posao mi ide odlično“, „deca su zdrava“ u nama se javlja strah da bismo time mogli da „izazovemo“ nesreću, odnosno da „sreća ne čuje i ne pobegne“.
Kucanjem u drvo mi zapravo ritualno „prekidamo“ zlu moć izgovorene reči.
To je klasičan primer magijskog mišljenja: bolje je uraditi mali gest nego rizikovati da se dogodi nešto loše.
Drvo je u svim kulturama imalo poseban značaj.
Razlozi su jednostavni:
Simbol života – iz drveta raste lišće, plodovi i nova stabla.
Veza između svetova – korenje ide duboko u zemlju, a krošnja ka nebu.
Izdržljivost i trajnost – drvo dugo živi i daje osećaj sigurnosti.Upravo zbog toga, drvo je postalo univerzalni „amulet“ protiv zla.
Običaji u drugim kulturama
Ono što mi zovemo „kucanje u drvo“ postoji gotovo svuda u svetu:Tako na primer Eenglezi kažu “knock on wood“, dok nemci koriste izraz “auf Holz klopfen“.
Opet Turci imaju običaj da, kad kažu nešto dobro, tri puta kucnu u drvo i zatim se dodirnu za uvo. A U Latinskoj Americi takođe kucaju u drvo da „ne izazovu zlo“.
Razlike postoje u detaljima, ali suština je svuda ista – prizivanje sreće i zaštite.
Sa psihološke strane, kucanje u drvo je zapravo ritual koji smiruje. Kada izgovorimo nešto lepo, javlja se unutrašnja nelagoda da bi „sudbina mogla da se naljuti“.
Jednostavan gest – kucanje – daje osećaj kontrole. Mi tada verujemo da smo „uradili sve što treba“ da sprečimo nesreću, pa se osećamo mirnije.
Drugim rečima, to je mala doza autosugestije i načina da prevarimo sopstveni strah.
Kucanje u drvo je spoj starih paganskih verovanja, hrišćanske simbolike i savremene psihologije. Ljudi to rade iz navike, iz straha da ne urekne, ili jednostavno zato što „tako rade svi“.
Iako znamo da nema realne moći u tom gestu, činjenica je da nam donosi osećaj sigurnosti i mira. A ponekad je upravo taj osećaj ono što nam najviše treba.
Dakle, sledeći put kada kucneš u drvo setite se da ponavljavlajte ritual star hiljadama godina, kojim su se ljudi oduvek borili protiv neizvesnosti života.
izvor: Zanimljivostidana.com
