Сваки пут када чујем „Шумадијски блуз“, тај императив постојања свих малих народа и обичних људи, тај
приказ кроз музику осликан предивним текстом М. Глишића, праћен изузетним вокалним надахнућем Бориса
и гитаре Р.М.Точка која уједа право за срце и душу, тај мисаони прелет преко завичаја са укусом и мирисом
дуња на старом послужавнику већ избледелих сећања, осетим тако блаженство и мир дубоко у себи, такав
спокој у грудима, да је једноставно непрепричљиво…
Наиме, давне 1971.г. у срцу Шумадије, основан је бенд Смак. Понос града Крагујевачког, бренд који
ће наџивети много што шта што је исти изродио, а у музичком свету даровао је један компактан састав
који и, поред толико прохујалог времена од оснивања, блиста као дукат жут из њиховог сонга „Сателит“.
Смак је, пре свега, био прави блуз бенд. Његова свирка је веома компликовани рок угодјај,са
елементима џеза, а касније и етно мотивима, са неспорним утицајима тадашњих водећих светских хард рок
бендова, протканим веома замршеним музичким мелодијама произниклих из звукова клавијатура и веома
високих тонова гитаре, све то праћено сигурном и моћном ритам секцијом, која је тиха, ненаметљива, али
постојана. То је неурушива тврдјава од најлепших снова.
Тај небески разговор измедју соло гитаре Точка и Бориса Арандјеловића као вокала, забележен је на горе
поменутом „Шумадијском блузу“. Оно што је за остатак света“Цхилд ин Тиме“, то је за нас „Шумадијски
блуз“. Спајање и прекрајање људских поцепаних душа, кроз надолазећи живот у „модерним временима“ и
те како је болно зачет те 1976.г. када је објављен поменути дупли сингл. Тако моћно оружје у само четири
песмице нисам чуо ни на једном ЕП албуму. А наслушао сам их се…
Тек после четири године од оснивања Смак издаје први албум, али, оно што је веома битно, јесте да су се у
правом светлу представили као предгрупа 1975. године, тада једног од најмоћнијих бендова, Дееп
Пурплу. Да ли је легенда или не, то више није ни битно, да је после њиховог наступа направљена мало подужа
станка, јер моћном светском бенду није било баш свеједно да одмах након Смака изадје пред ту исту
публику, на исту позорницу и залепрша кроз свој звездани аутопут. Не, даме и господо, то није домаћи
терен, музика не познаје њихове и наше, стране и домаће, познаје само оне праве изводјаче који
остављају увек део себе на сцени, како знањем и умећем, стајлингом и неизрецивом вољом да се
позитивна енергија размени са публиком, простије речено – одишу квалитетом. И они трају, док тезгароши
само један лет имају и то у празно, бесциљно и одавно су заборављени. Од свих, а мислим да ни они не
верују више у то да су икада и постојали.
Опус бенда није толики колико су можда могли остварити, мало су свирали, мало се разилазили, па се после опет
враћали један другом, снимали издавали, договарали, препирали у ком правцу требају ићи…Све елементе
нашег обичног живља су имали током свог постојања, зато су нам и блиски. Тај севдах њиховог бола кроз
изражени вапај и урлик гитаре осетиће свако ко иоле има тај мали уски трак да чује благодети коју музика носи,
без обзира на врсту и степен обојености музичке културе. Само десетак студијских албума, по мени је
недовољно од неког ко је имао такав таленат, да не кажем музичку моћ, да осване у правом рок свету
и да не згасне. У овом веку, на жалост, ниједно издање. Компилације ради оживљавања сећања и покушаја
освежавања сивилне сцене не рачунам. Да, била је сјајна та последња свирка у Београду 20. Јуна 2015.
године, но већ се чуло, осетило и видело да Борис крајњим напорима покушава да извуче претенциозно
тешке вокале из себе. Та вокална громада учинила је и више у том тренутку но што је здравствено могла,
хвала му на томе… Након тога отишао је у вечни свет музицирања и ходања по облацима… Занавек.
Бити моћан и јак, а у дубини самог себе слабашан, ровит, но ношен јарком жељом да се још једном
заблиста, да се распали тај никад угашен огањ на танушним нитима човечљих осећања, да се све те мале
ватрице сажму у један моћан пламен доброте и неизрецивог поштовања и љубави према другима,
непознатима и нестварнима. Тако је почело, кроз „Блуз у парку“, затим се редјала „Црна Дама“, „Даире“,
„Сателит“, „Невидљиве теразије“, „Зашто не волим снег“ (са Дадом Топићем), „Пут под ноге бре“, „Кад
спаваш сам“ итд.
Тек ме је Точак упознао са прелепом македонком Зајди, та мистериозност македонских брда скрива све
благодети људског неисквареног горштачког битисања и нелицимерне љубави према вољеној особи, према
себима, али и према другима. Тај хук ледених ветрова кроз ватрене прсте и гитарске нестварне соло
деонице, удахнуо је Р.М. Точак, сједивнивши, бар на трен, оближње море, постојне долине и далеке
планинске врхове. Никада после нисам чуо ни једну сличну изведбу на такав начин. Можда је мени само
близак због рок опредељења, али је неспорно у истој овековечена уметност једног великог гитаристе,
илузионисту који је обојио пределе у шарени бескрајни колорит љубави и мира. Та македонска гора је тада
заблистала баш на шумадијски начин, предала се свим оним младостима из које је избијала иста жал за свим
изгубљеним сновима, недостижном чежњом повратника да, у смирај свог постојања, бар још једном
удахне њен рески зрак и осети мирис свог родног камена.
Нисам, иначе, љубитељ инструментала, увек ми је то било некако досадно, монотоно и разводјиво, али
„Улазак у харем“ и тако бритке немуште поезије Точковог монолога са својом гитаром, не могу а да не
оставе дубок траг, ту повезницу са свим својим искушењима које нас чекају, уснулу борбу са новим,
непознатима и невидљивим такмацима, који никада не одробљавају, већ само чвршће за стуб везују, без
части, поноса и вере у себе. Али, њихова пропаст увек следи, не одмах, не сад, јер не постоји инстант љубав
и срећа, такав чаробни штапић за живот, сем у ретким бајкама малишана, не бива. Овај га свет не оцртава.
Али, углед се не стиче мачем само, већ речју и делима, пркосно и надахнуто, е тако зазвечи и Точкова
гитара у наведеној нумери. Као да сав пркос из ње лије последње капи доброте и спознаје да живот увек
тече даље… Можда није ту сада, можда је тренутно отпузао у бесциљ лажног поретка, или једноставно
уснуо неки свој сан, али кад тад он стиже ако се за њега бориш, верујеш у себе и поклониш пажњу и другима.
Самоћа је опасна ствар, уклета и боли више но било који рез ножем. Такав јек гитарског сола и неумерености
у исказивању најтананијих осећања саткан је у „Уласку у харем“.
Измедју „Шумадијског блуза“ и „Уласка у харем“, измедју одсјаја лажних реклама о доживотној срећи и
урлику остављене вучице на потоцима са умирућим потомством, бирам урлик и љубав вучице, за јуче,
данас, можда и сутра. Измедју наведених нумера не могу да бирам, обе су прелепе, свака на свој
начин. Лажем… Савршене су… И нема три тачке, само једна. И узвичник!
Бенд таквих музичких каратеристика, врхунских инструменталиста, снажног и изразитог вокалног солисте, увек
је свирао са љубављу, знањем и немерљивом енергијом. Оном, која исијава из сваког од нас, када то
желимо и чврсто верујемо у своје снове. За човека, за слободу, за живот, и на крају за вечност. У тој
вечности, барем музичкој, Смак има своје место, свој мали трон, али сасвим довољан да га издигне изнад
других бендова.
Миодраг Марковић
