У аустријским градовима одвија се процес који многе припаднике наше дијаспоре испуњава зебњом, започиње текст Јасмина Драгутиновић за портал „Српски угао“. Како она каже, реч је о поступању социјалних служби у случајевима где се, после наизглед безазленог школског инцидента, покрећу поступци који могу довести до одузимања деце из биолошких породица.
Двојица угледних Срба, очеви без кривичних пријава и социјалних досијеа, обратила су се редакцији портала „Српски угао“ са готово идентичним искуствима и молбом да имена не буду објављена, како се њихова борба са аустријским институцијама не би додатно закомпликовала.
Према њиховом сведочењу, образац је у оба случаја исти, пише Јасмина Драгутиновић. Дете се посвађа с вршњаком, дође до гуркања или туче у дворишту,. Уместо да све остане у оквиру педагошке мере и разговора са учитељем, разредним старешином или родитељима, дете се из разреда и без присуства родитеља, води на разговор са социјалном службом, који родитељи описују као испитивање.
Питања која се том приликом постављају, према наводима саговорника, често су усмерена на породични живот. Родитељи тврде да се деци „стављају речи у уста“, да се одговори извлаче из контекста и бележе у службеним белешкама као озбиљне индиције занемаривања или злостављања, иако у реалности, како кажу, није било речи ни о каквој систематској бруталности, већ о традиционалним васпитним оквирима какви су у српским породицама уобичајени, ма колико се о њима могло расправљати, наводи „Српски угао“.
Једном од саговорника, малолетна деца одузета су из породице већ шест месеци, пише „Српски угао“ и додаје да саговорник наводи да до данас не зна где се тачно налазе, нити може да оствари непосредан контакт с њима, осим кроз строго контролисане облике комуникације.
Други отац, угледан члан српске заједнице у Аустрији, живи у неизвесности – према његовим речима, социјалне службе већ дуже време воде поступак и чека дан када ће како каже, „закуцати на врата са папирима“ да дете иде у привремени смештај.
Оба случаја не везује никакав криминал, већ догађај који је искоришћен као окидач да се породице ставе под повећало социјалних служби, наводи ауторка.
Издвајање деце из биолошких породица у Аустрији постало је уобичајена пракса система дечије и омладинске заштите. Према званичним подацима, више од 13.000 деце и адолесцената у Аустрији живи ван својих породица у хранитељским домовима, удомитељским породицама или специјализованим установама.
Истовремено, више десетина хиљада деце налази се у систему различитих облика надзора и подршке социјалних служби.
Иако се ти подаци не воде по националној основи и не може се статистички утврдити колико међу њима има деце из српских породица, искуства наших саговорника и приче које круже дијаспором стварају утисак да је управо тај део становништва често под посебним притиском – што због језичке баријере, што због културних разлика у схватању васпитања.
У Србији, благ ударац „по гузи“ традиционално се не доживљава као тешки вид насиља, него као, макар и спорна, васпитна мера. У западноевропским државама, механизми заштите деце постављени су много строже и сваки физички контакт који се може протумачити као казна улази у зону ризичног понашања родитеља. Када се томе дода недовољно познавање језика и процедура, многи наши људи из дијаспоре имају осећај да у поступке улазе без јасног разумевања својих права и обавеза, као и без правовремене правне помоћи.
Саговорници наводе да често не добијају преводиоца на време, да не разликују шта значи „добровољна сарадња“ са социјалним службама, а шта фактички пристанак на мере које воде ка одузимању детета.
Одговорност аустријских институција у оваквим случајевима не огледа се само у томе да заштите децу од стварног насиља и занемаривања, већ и у обавези да спрече злоупотребе система, да обезбеде транспарентност поступака и да јасно објасне породицама шта се од њих очекује како би деца остала у дому или била враћена што је пре могуће. Када деца из мешовитих или мигрантских породица уђу у машинерију која комбинује школске пријаве, извештаје социјалних радника, психолошке процене и судске одлуке, родитељи који не долазе из тог културног миљеа често имају утисак да се налазе пред зидом бирократије на страном језику.
Јасмина Драгутиновић, „Српски угао“
БОНУС ВИДЕО:
ЗАНИМЉИВОСТИ: НАВИКА КОЈА ОТКРИВА МНОГО О ЛИЧНОСТИ
Људи који често остављају полупразне шоље и чаше по кући обично имају неке специфичне особине личности које утичу на њихово понашање. Управо те особине могу отежавати извршавање и најмањих задатака, као и одржавање реда и организације у простору. Понекад таква понашања чак нарушавају и извршне функције, способности да донесемо одлуку, завршимо обавезу и останемо фокусирани.
Ако неко поседује овакве особине, већа је вероватноћа да ће несвесно остављати ствари унаоколо и стварати неред, чак и ако то није њихова намера.
Људи који остављају полупразне шоље по кући најчешће имају ових 11 особина личности:
1. Неорганизовани су
Особа која свуда оставља полупразне шоље углавном се бори са неорганизованошћу. Често започињу задатке, али их не довршавају, па се тако накупљају ситнице које остају незавршене.Ипак, треба имати на уму да се неки људи боље сналазе у хаосу, оно што је другима неред, њима је подстицај. Уколико то није њихов уобичајени модус функционисања, неред може указивати на пад мотивације или борбу са менталним здрављем.
2. Импулсивни су
Импулсивност може бити разлог зашто неко само спусти чашу и оде даље без размишљања о посљедицама. Уместо да размисли да ли је требало да је склони, особа брзо прелази на следећу активност.Ако је ово ново и неуобичајено понашање, могуће је да је у питању нарушена извршна функција, што отежава организацију и контролу импулса.
3. Немарни су
Остављање полупразних шоља, нарочито у заједничком простору, често се тумачи као немарност или необазривост према другима. Таква особа можда ни не помишља на то да некоме смета неред или сматра да јој неуредан простор не утиче на продуктивност.4. Неодлучни су
Некада полупразна шоља остаје на столу јер особа, звучи банално, али не зна шта да уради с њом. Да ли да попије остатак? Да баци? Да опере?Неодлучност доводи до преусмеравања фокуса на нешто друго, па предмети остану „у току“, никада завршени.
5. Kреативни су
Занимљиво, особе са креативним умом често најбоље функционишу у визуелно претрпаном простору.„Истраживања показују да уредан простор подстиче понашање у складу са друштвеним нормама, док неуредан простор ослобађа креативност и смањује потребу да се уклопимо,“ објашњава психосоцијална специјалисткиња Kендра Чери.
Другим речима њихова инспирација расте тамо где би други видели хаос.
6. Заборавни су
Некада узрок није лењост ни импулсивност, већ проста заборавност. Особа можда заиста планира да се врати и склони шољу, али успут заборави јер јој то није високо на листи приоритета.У таквим ситуацијама мисли лако одлутају, а шоље се нагомилавају.
7. Склони су одлагању обавеза
И најједноставнији задаци понекад постану изазовни за оне који одлажу обавезе. Прокрастинатор ће избегавати почетак задатка, а без почетка нема ни завршетка.Kод неких је то последица неодлучности постају пасивни прокрастинатори.
Цхеррy саветује: „Разумевање зашто одлажете нешто је кључно. Направите листу задатака и почните од најмањег. Kада дође порив да одлажете, натерајте себе да урадите макар једну ситницу.“
8. Непажљиви су
Непажња и краткотрајни фокус могу бити главни кривци. Ове особе ретко доведу задатак до краја јер их нешто брзо омете. Егзекутивне функције су им слабије, па теже сагледавају последице.9. Неуредни су
Ако је неред константан, реч је о типу личности који природно теже живи у претрпаном простору. Временом се неред „отме контроли“, а дисциплина у одржавању хигијене постаје све слабија.10. Усмерени су на тренутак
Људи који живе у садашњем тренутку често не размишљају о будућим посљедицама па ни о ситницама попут одлагања шоље. Фокусирани су на оно што тренутно раде, што им отежава да планирају и завршавају задатке унапред.11. Претерано размишљају
Овертхинкери имају толико унутрашњих мисли и процеса да лако испуштају из вида мале задатке. Њихов ум је заузет „важнијим“ стварима, па практичне ситнице попут скупљања чаша остану скрајнуте.Важно је напоменути да овакво понашање само по себи не значи да неко има одређену особину личности. Битно је да ли се овакав образац понавља. Тек тада се може говорити о карактеристичним цртама које стоје иза њега.
