Ta kišna noć ostaje u sećanjima posetilaca kluba, koji zahvaljujući
jednom malom veselom bendu, daleko od raskošnih i bogatih svečanih
sala, uživaju u trenucima nošenih rokenrolom, u premilim zvucima
stare gitare i umornog noćnog svirača, ispunjenog tugom do jutra. On
neće zaplakati, ali će kroz žice ostarele gitare izreći sve ono što ga tišti,
sve ono što nikada nikom nije rekao dok je svirao pod svetlima
prigradskog kluba, na toj dalekoj periferiji Londonske zabiti, gde je
jedino siromaštvo sigurno i trajno. Ali on je Sultan svinga, svi oni su te
večeri gospodari ritma, a piće i želja za zaboravom im daju vlastitu moć
nad besprekornim ritmom njihanja telima, sve do jutra, do nove zore i
povratka u ledenu letargiju.
Kako je malo potrebno ljudskom biću za srećni trenutak, a da toga nije
svestan, ili ne želi biti srećan, jer ga konci ovozemaljske avanture stalno
vuku ka smeru koji bi on najradije izbegao. No, pošto je već tu, pristaće
na sve nedaće koje su pred njim, neće se uhvatiti za iste, pokušaće ih
zaobići, odložiti za dan, sat, makar i za trenutak, ali samo da sudar sa
sopstvenom sudbinom ne bude sad, ne bude okončan u trenutku u kome
čovek kao nesvesni gospodar vlastitog bića smatra da ima neka druga
nerešiva stremljenja, no da se suoči sa sopstvenim strahovima i istih se
već jednom reši. Odložiti sukobe sa samim sobom, makar do jutra,
sledeće zore, samo da ne bude sad. Alkohol pomaže… Put zaborava je
tu… Makar ove noći, ovog trena, ta iskrica moćnog rasula u samom sebi
se budi, taj trulež misli odlaže još jedan unutrašnji rat u sebi samom,
makar do narednog svitanja.
Kada se probude sultani ritma, kad ih prolaznost brzo ovekoveči na
fotoaparatu zaborava, izblede stranice napisane na brzinu veštom rukom
muzičara prošlosti, a samo umiruća senka noći ih podseti na njihovo
omalo carstvo, znaće da ritam gospodara klizi niz njihove duše i lagano
se kotrlja po obrisima nekog malog kluba muzičkih neostvarenih sanjara
željnih ljubavi i utehe.
Ali samoća razara i najotporniji cvet a kamoli zgaženu dušu na utrlom
putu nesrećnika. Sem tog ritma, malo se ima, još manje želi, ali tu je se
gde je se. I opet se cede zvuci gitare niz žice u praskozorje novog dana
koji će roditi novu noć, tišu nego prethodnu, razorniju nego prošlu, ali će
se opet sve nade polagati u tog starog svirača gitare. On ima ritam u
svojoj umornoj gitari i mladalačke prste na akordima ljubavi što im ga to
veče u klubu daje. Samo tad, on je Sultan ritma, a svi oni gospodari
svinga.
Miodrag Marković
