Слава Свети Никола је по броју оних који је славе, без премца међу Србима, а храмовна је и манастирска слава СПЦ. Како се верује у нашем народу, половина Срба слави Светог Николу, док друга половина иде у госте.
Посвећено му је више од 600 цркава под јурисдикцијом Српске православне цркве.Како Свети Никола пада у време (тачно на половини) великог божићног поста, верници припремају искључиво рибу и другу посну храну.
Свети Никола је слава непроменљивог датума – 6. децембра по старом, односно 19. децембра по новом календару, на дан када је 343. године тај светитељ преминуо. Свети Никола се слави и 22. маја, у знак сећања на дан када су његове мошти 1096. године пренете из Мира у Ликији у тада православни Бари, у Италији, и положене у цркву светог Јована Претече, која је убрзо постала стециште ходочасника.
Три године потом грађани Барија подигли су велелепну цркву том свецу.Том храму је доцније, у 14. веку, српски краљ Стефан Дечански слао богате прилоге и целу цркву украсио сребром у знак захвалности што му је, како је веровао, Свети Никола повратио вид.
Свети Никола, архиепископ мирликијски, слави се и данас у целом хришћанском свету. Родитељи су га, као сина-јединца и као дар од Бога, њему и посветили. Свој духовни живот почео је у манастиру Нови Сион код свог стрица, где се и замонашио. После смрти родитеља, разделио је сиромашнима сву наследјену имовину. Према предању, вођен чудесним гласом кренуо је у народ да шири веру, правду и милосрђе, и већ је својом појавом доносио утеху, мир и добру вољу медју људе.
Живео је у 4. веку у граду Мира. Био је познат по томе што је тајно давао људима новац. У читавом хришћанству се поштује као светитељ и чудотворац. Свети Никола је заштитник морепловаца, трговаца, стрелаца, деце, и студената по целом хришћанском свету: на Истоку и на Западу. Заштитник је и државама Грчкој, Русији , Србији, Црној Гори и Македонији .
Народни обичаји и веровања
Данас, према традицији, никако не ваља прати веш, чистити кућу и радити било какве кућне послове. Људи су га још за време његовог живота сматрали за светитеља.
Моле му се немоћни, несрећни, болесни…
Призивали су га у помоћ при болестима, некој несрећи или немоћи. Хришћани верују да се он свима одазивао и да је свима помагао, а да је из његовог лица сијала светлост. У старости се разболео и преминуо 6. децембра 343. године. Свети Никола се и слави тога дана, што је у ствари 19. децембар по новом календару.
Пренос моштију
Дана 26. августа, 1071. године византијска војска је поражена од Турака Селџука тако да је Византија привремено изгубила контролу над великим делом Мале Азије. Ово подручје враћено је у састав Византије тек за време владавине Алексија И Комнина (владао 1081—1118), али је и даље остало под нападима Турака. Хришћани верују да се у овој пометњи Свети Никола у једном чудесном сну јавио неком часном свештенику из Барија и наредио да му се мошти пренесу у Бари (Италија) који је у то време био православни град и под православним патријархом. Мошти су у Бари стигле 9. маја 1087. године; према неким изворима, мошти су украли таљански пирати и пренели их у Бари, где се данас налазе. У сваком случају их у Барију верници са Истока и Запада поштују све до дана данашњега. Српска Православна црква на дан 22. маја прославља помен на Пренос моштију Светог Николаја
