У народу је уврежено веровање да на овај дан треба обавезно запалити свећу овом свецу како би вам „кренуло у животу“. Такође се верује и да није добро да најмлађи, чији је овај светац заштитник игноришу дан онога који их чува…
Ако на сутрашњи дан пада киша, обавезно треба пустити децу да истрче напоље и добро покисну! У неким крајевима наше земље и до данас је сачувао веровање да је то вода коју Свети Сисоје са неба шаље на њих и да ће тако најбоље и најздравије порасти.
Старији кажу да је Свети Сисоје највећи прогoнитељ свих ђавола који нападају децу. Због тога се верује да данас деца могу остати напољу и ноћу, јер сви демони беже и крију се.
Део моштију Светог Сисоја налази се у манастиру Светог Василија Острошког у Бијељини. Тачан податак када је Сисоје дошао у Србију не постоји. Дефинитивно се зна да је Сисоје до 1391. године био игуман у Хиландару, што се утврђује у документима која сведоче о помирењу Српске цркве и Цариградске патријаршије.
Приликом надирања Турака, многи монаси су бежали из јужних предела, а спас и заштиту тражили код кнеза Лазара.
Тадашњи кнез их је примао и распоређивао по већ постојећим манастирима или им подизао нове. Сисоје, који је припадао групи исихиста „Синајити“ одужио се кнезу тако што је умногоме, заједно са осталим монасима, утицао на српску побожност.
