Вариндан је увек 17. децембра по грегоријанском календару.
Православна црква га је посветила Светој Варвари, кћери великог велможе Диоскора, који се разгневио кад је сазнао да је његова кћи постала хришћанка.
Због тога ју је убио 306. године.
Њене свете и чудотворне мошти чувају се у Кијеву.
У Срба је обичај да се тог дана у посуду с водом потопе зрна пшенице, и на Божић изнесу на сто и погледа колико су високо израсле зелене власи.
По томе се тумачи колико ће бити добра наредна година за сејање пшенице.
Уочи Вариндана код Срба је обичај да домаћица помеша жито, махунарке, кукуруз, бели и црни лук, и стави у лонац да се вари. Кад је јело које се зове варица, скувано, окупе се деца са мајком и пре послужења певају:
- ДУШАН МИЛЕТИЋ ТРЕЋЕ ПОЈАЧАЊЕ ПОБЕДЕ ИЗ ГОЛОБОКА!
- ПОРАЗ КОШАРКАШКИХ КАДЕТА, ПОБЕДА ПИОНИРА МЛАДОСТИ СП!
- СУТРА ЈЕ ВАРИНДАН: Ево шта би свака жена морала да уради уочи овог празника…
- УБИО ЧОВЕКА У КАФАНСКОЈ ТУЧИ У СМЕДЕРЕВУ Покушао да побегне, па ухапшен у Гроцкој
- НБС ПОВУКЛА ХИТАН ПОТЕЗ! Укида се провизија у мењачницама, више нема курса од 120 динара за евро
Варила се варица, Савица се хлад,
Николица куса, Мајка му се буса,
Козица се козила, окозила козице
Да тор буде пунији, овчице се јагњиле
Краве нам се телиле, кобиле се ждребиле
Добри ждрале, соколе, нек’ их момци играју.
Варица се једе за ручак и вечеру, а један део се оставља за Божић и износи на трпезу као обредно јело. Један део се остави и за стоку.
У Попову Пољу варицу прво свечано носе стоици, а један део се оставе за Божић, када је поново носе стоици.
Верује се да од Вариндана до Божића није добро сањати. Ако неко сања, онда да о томе не говори, нити се снови тумаче. Ко сања и дира гараве судове, те зиме ће му вуци стоку нападати.
Из књиге „Српски народни календар“ Драгомир Антонић
ЗАНИМЉИВОСТИ: КО СУ БИЛИ ТАРАБИЋИ, НЕПИСМЕНИ СЕЉАЦИ КОЈИ СУ ВИДЕЛИ БУДУЋНОСТ
Приче о Милошу и Митру Тарабићу, неписменим сељацима из Kремне, већ више од једног века изазивају недоумице и поделе – једни верују да су у 19. веку видели авионе, телевизију и светске ратове, док други тврде да су њихова пророчанства касније дописивана, мењана и коришћена у политичке сврхе.
Њихова наводна пророчанства, пуна описа будућих ратова, изума и историјских ломова, постала су део народног предања – али и предмет многих контроверзи.
Били далеко испред свог времена
Милош Тарабић, рођен 1809. године, био је тих, повучен пастир, човек без школе и амбиција. Чувао је овце, живео једноставно, никада се није женио.
У селу су га сматрали чудаком – али чудаком који повремено говори ствари које „ни најмудрији људи не би смели знати“.
На једној сеоској слави, док се пије, пева и препречавају радови из поља, Милош изненада почиње говорити: „Видим како над нашим браздама пролећу гвоздене птице. Бљуваће ватру и прождирати људе са небеса. Народ ће бежати и крити се по пећинама, али им спаса неће бити“ – наводи се на ТикТок профилу „кодирано“.
Видели невероватне ствари
Милош прича о мостовима од дима, који це се пружати преко планина.
О људима који ће разговарати преко танких жица, налик пауковој мрежи, иако их раздвајају брда, реке и долине. Говори и о томе да ће човек ходати по месецу, али да тамо неће пронаћи живот већ само пустош и тиху празнину. Сељаци се смеју, неки шапућу да је вероватно полудео. Младом Захарију те речи не дају мира, почиње редовно долазити код Тарабића. Седо сатима слуша и првобитно само памти. Убрзо схвата, Милош није обичан човек. Говори мирно, тихо, као да пред собом види отворену књигу коју нико други не може прочитати – додаје се.
Милош је, према предању, умро тачно онако како је и најавио. У 45. години живота. Тачно на свој рођендан.
Према неким предањима, Митар Тарабић је добио своју прву визију две године пре смрти свога ујака Милоша. Било му је тешко прихватити оно што је видео, јер је Милош још увек био млад и здрав човек. Kоначно је скупио снагу и рекао ујаку: „Имао сам сусрет са духом, рекао ми је да ћеш умрети тачно за две године“. Милош га је мирно погледао и одговорио: „Знам, и ја знам да ће бити за две године“.
Иако је Митар већ имао визије док је Милош био жив, права снага пророчанства долази тек након ујакове смрти.
Митар, рођен 1829. године живео је до тада сасавим обичним сеоским животом. Радио је, оженио се, водио домацинство. Али након 1854. године све се мења. Једне ноћи, како је сам тврдио, у полусну види покојног Милоша како стоји поред његовог кревета.
Од тог тренутка визије постају интензивније. За разлику од ујака, његове визије постају невероватно конкретне. Имају имена, датуме и места.
Године 1868. године, Митар је био на пијаци у Ужицу, кад је изненада почео викати да је кнез мртав. Жандарми су га одмах ухватили и одвели. Три сата касније стигла је званична вест – Kнез Михаило Обреновић управо је убијен на Kошутњаку – наводи се у снимку који је привукао велику пажњу.
Нови кнез, Милан Обреновић, чује за Митра и позива га у Београд да га искуша. У дворани је поставио замку.
Неколико гардиста обукао је у кнежевску одећу да виде хоће ли Митар препознати правог владара. Митар је ушао и погледао их све редом, прошао је поред лажних кнезова и клекнуо тачно поред правог Милана. Милан га упита шта види за њега. Митар му мирно одговора: „Оженићеш се лепом женом, али те неће волети и оставиће те. Умрећеш у туђини, далеко од Србије. Све се касније обистинило до последње речи.
Док су ујакови описи били симболични, Митрови су носили конкретна имена, датуме и места.
Свештеник који је све записао
Пресудан човек у читавој прици био је млади свештеник Захарије Захарић, који је у Kремну служио од 1844. године.
Између њега и Тарабића развило се необично поверење. Захарије је сате проводио уз Милоша, а касније и уз Митра, слушајући њихове необичне приче.
За разлику од мештана, он их није одбацивао као лудорије. Почео је да записује све што чује, водећи уредну бележницу у коју је поред сваког пророчанства стављао мали крстић – знак да га је лично чуо и потврдио.
Белешке је чувао у закључаној дрвеној кутији, говорећи да нису намењене његовом времену, већ „временима која долазе“.
Визије које су најављивале и сопствену смрт
Митар је годинама унапред најавио дан када ће напустити овај свет. Уверен да ће после кошења лећи и више се неће пробудити. Тог јутра је позвао Захарија и тражио му да му одржи опело, али га је овај, видевши га здравог и чилог, одбио уз уверење да је овај то измислио. Те ноћи Митар је пољубио жену, легао у кревет и мирно издахнуо у сну, тачно онако како је предвидео.
Забрањени записи и борба око истине
Захарићеве белешке деценијама су наводно чуване далеко од очију јавности. Обреновићи су, према појединим непотврђеним изворима, забрањивали њихово ширење, сматрајући их опасним по власт.
У 20. веку, наводно, УДБА је трагала за оригиналним рукописима, мењала их и преправљала.
Да ли је све записано заиста изговорено у 19. веку? Да ли су рукописи дописивани? Kо је имао интерес да мења текст? На та питања ни данас нема јединственог одговора.
Легенда која и даље живи
Kреманско пророчанство данас стоји на граници између историје и мита. За једне, Тарабићи су били видовити људи чија су предсказања најавила догађаје од светског значаја. За друге, реч је о народној легенди, допуњаваној и обликованој кроз време.
Али без обзира на то којој страни читалац припада, једно је сигурно – прича из Kремне и даље изазива фасцинацију.
И наставља да живи, негде између ватре из огњишта, сенки планина и шапата о прошлим временима која, можда, још нису до краја испричана.