Верници Српске православне цркве у суботу, 12. априла прослављају Лазареву суботу, велики празник успостављен у част чуда које је, по предању, Исус Христ учинио тог дана. Верује се да је Спаситељ четири дана по смрти свог пријатеља Лазара из Витаније њега вратио међу живе једном једином реченицом: „Устај, Лазаре“. Лазарева субота је дан који обележавамо низом обичаја.
Лазарева субота, црквени празник познат још и као Врбица, увек се обележава уочи празника Цвети. Назив је добила по пријатељу Исуса Христа, Лазару из Витаније, који је преминуо и којег је, по предању, Исус оживео четири дана касније, када је из Јерусалима стигао у Лазареву родну Витанију. Отуд га православни хришћани зову Лазарем Четвородневним. У част овог великог библијског чуда Исуса Христа православни верници на Лазареву суботу спроводе низ обичаја који вековима опстају у нашем народу.
Обичаји за Лазареву суботу
Први и најважнији обичај је да сви – и одрасли и деца – око струка носе гранчице врбе. Тиме се најављује Христов улазак у Јерусалим.
Други обичај је да се рано ујутро убере цвеће, али оно мора да одстоји у дворишту, у некој посуди са водом до празника Цвети. У нашој традицији је да на Лазареву суботу не би требало уносити цвеће у кућу, јер члановима породице до наредне Лазареве суботе неће полазити за руком оно што буду радили.
Обичај који највише радује најмлађе је одлазак у цркву. Традиција налаже да родитељи обуку деци најлепшу гардеробу и да им око врата ставе звончић којим симболично најављују улазак Спаситеља у Свети град Јерусалим. Такође, деци се на главу стављају венчићи исплетени од цвећа и врбових гранчица. Гранчице врбе које родитељи и деца доносе из цркве требало би заденути уз икону свеца заштитника породичног дома.
Наши преци су чим сване зора на Лазареву суботу одлазили на реку да се умију. Потом би из реке узимали камен, стављали га на ногу и шутнути га што даље уз речи: „Колико сам овај камен бацио, толико змија далеко од мене била.“ Овај обичај и даље опстаје у неким деловима Србије.
Шта не треба радити на Лазареву суботу
Како у народу постоје обичаји које би требало спровести на дан кад је Исус Христос васкрсао свог пријатеља Лазара Четвородневног, тако постоје и веровања шта никако не би требало радити на овај дан.
С обзиром на то да Лазарева субота „пада“у време Ускршњег поста, не би требало певати и веселити се, већ умножити молитве. Иако је Лазарева субота велики празник и најава победе живота над смрћу, јер „сви који видеше Христа како је оживео свог пријатеља признаше га за Сина Божијег“, у православној традицији субота је дан који је посвећен упокојенима, те није прикладно изражавати радост.
Још једно правило ког се православни верници придржавају је пост. Чак и они који не посте, на Врбицу би требало да једу биљну храну припремљену на уљу.
