Сутра се завршава Госпојински пост, а верници ће у великом броју приступити Светој Тајни причешћа. Међутим, вероучитељка Андреа Кереш подсећа да се у пракси често дешава нешто што никако није у духу вере – многи након причешћа одмах напусте храм, а има и оних који у цркву долазе само да се причесте и оду.
„Тужна слика коју гледам сваке недеље, нарочито у току поста, јесте то колико људи након причешћа одмах изађе из цркве и свако настави са својим обавезама. Још тужније је што неки дођу тик пред причешће, причесте се и оду. То вам је као да одемо код комшије, само уђемо, не позвонимо, не кажемо ни добар дан… узмемо шта нам треба и изађемо без поздрава. Ако је то некултурно према комшији, замислите колико је тек неприхватљиво када улазимо у Божију кућу са намером да се сјединимо са Њим“, наводи Кереш.
Зашто остати до краја литургије?
Причешће је круна богослужења, али не и његов крај. Литургија траје још око 10 минута, а управо то време посвећено је захвалним молитвама. Оне нису намењене полупразној цркви, већ свима који су приступили Светој Тајни.
„Дакле, након причешћа остајемо у цркви да захвалимо Богу на прилици да се сјединимо са Њим кроз Свету Тајну. Када свештеник изговори завршни благослов и отпуст, богослужење је испуњено и заокружено. Захвалне молитве које тада пропуштате нису ту да би се тек тако отпевале, већ да свако ко је примио причешће учествује у њима“, објашњава Кереш.
Минимална дужност – остати до краја
Вероучитељка подсећа вернике да се у свакодневном животу задржавамо до последњег минута на концертима, предавањима, свадбама и прославама, па се поставља питање: зар није минимална дужност и привилегија да останемо и до краја литургије – Небеске трпезе?
Сутра, на завршетку Госпојинског поста, опомена Андрее Кереш нека буде подсетник свима: причешће није само тренутак, већ део једне целине која се завршава тек када падне завршни благослов.
БОНУС ВИДЕО:
