У суботу, 10. августа 2024. године, када наша Света Црква прославља Свете апостоле и ђаконе Прохора, Никанора, Тимона и Пармена, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Мироточивог у Грчцу, код Смедеревске Паланке.
Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су: архимандрит Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, протојереј-ставрофор Драгомир Кеџић, протонамесник Далибор Новаковић, протонамесник Дејан Василијевић, јереј Саша Миленовић и протођакон Никола Урошевић.
На малом входу Високопреосвећени Митрополит благоизволео је уздигнути у достојанство протонамесника свештенике Милана Кеџића и Дејана Василијевића.
Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Високопреосвећени Митрополит обратио се верном народу речима:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Помаже Бог браћо и сестре.
Чули смо данашње Јеванђеље у којем Господ Наш Исус Христос каже: Ко љуби оца или матер више него мене није мене достојан, који љуби сина или кћер више него мене није мене достојан. Оово су заиста тешке речи. Тешке су за оног човека који искључиво мисли на земаљски начин, који није просвећен Духом Светим, који није у духу Јеванђелском и тај човек тешко може да разуме ове речи, јер испада да нама Господ каже да ако волимо мајку, оца или дете нисмо Њега достојни. Да ли нам Христос каже да ми не треба да волимо наше родитеље, наше ближње? Не, никако, браћо и сестре. Зато што је заповест Господња још у Старом Завету била: Поштуј оца свог и матер своју да будеш срећан и дуговечан у животу. Ова заповест је још у Старом Завету, још пре него што је Христос изговорио ове речи, али се Христос надовезује на оно што је речено у Старом Завету, јер као што је сам Христос рекао, када су га корили: када би сте веровали Мојсију, веровали би сте и мени, јер они писаху о мени. Ови јевреји, књижевници су се позивали на закон само када је њима ишао у корист, а када им не иде у прилог они га гурају у ћошак и живе по свом закону
Ове речи Христове да ми не треба да волимо, рекао сам да се то не подразумева, овде је интересантно зашто Господ тражи толику љубав од нас. Он тражии са правом је тражи, зато што нико нам не може дати оно што нам је Христос дао, а Христос нам је дао Себе, Царство Небеско, Цркву, Вечни Живот. Ми јесмо преко наших родитеља добили живот, али то је благослов Божији. И док родитељи схватају да су деца благослов Божији, а не плод неке њихове уметности или не знам чега, они ће на децу гледати као на благослов, као на Бога, и обрнуто, када деца буду гледала на своје родитеље као благослов Божији, јер ми како је то говорио Патријарх Павле: ми нисмо бирали ни оца ни мајку, нисмо бирали ни где ни када ћемо се родити, али постоји промисао Божији који зна кога где и када шаље. Зато нас шаље у свет да ми својим Јеванђелским животом сведочимо Христа као једину истину, да сведочимо Јеванђеље. Док будемо гледали у Јеванђеље као у огледало, не бојмо се било шта да нас снађе у животу, ту је Христос само треба да верујемо, јер вером усељавамо Христа у себе.
Вером и поверењем у Бога, да се предајем Богу, да се потрудим да урадим онолико колико је Бог рекао, да Бог види да се трудимо. Када човек потоне, а тоне без вере онда је заиста пропао човек, не само за овај свет и за себе, него и за вечност. Када падамо и промадамо не смемо да губимо веру, јер када падамо а нисмо изгубили веру, ја ћу завапити и рећи: Господе избави ме, дај ми руку, хоћу да устанем и све док Бог не чује наше хоћемо, неће нам помоћи. Треба заиста да кажемо из дубине душе, као онај дављеник коме се пружа конопац да се извуче из воде, тако и ми вапијемо за помоћ, човек може да се ограши од човека и да му не да помоћ, али код Бога тога нема. Ми када нешто тражимо од Бога, хоћемо то баш овога тренутка, тако постављамо Бога за стражара и узимамо од Њега када се нама прохте. Бог тако добро зна када ће се одазвати на наше молбе, на наш труд.
Разуме треба да усмеримо ка разуму Божијем, да од Божијег разума примамо у наш разум. Зато је Бог постао човек, да би као богочовек дао човеку оно што му никада нико од људи није дао. У том смислу је Господ рекао: Ко љуби оца или мајку више него мене није мене достојан. Треба да гледамо да чинимо добро , каже Свети апостол Павле: добро чините да вам се не досади. Ми треба добро да чинимо свакоме, без обзира што тај није свестан добра које му чинимо. Човек је највећи онда када се даје а не када све граби себи. Ми треба да будемо Бог по благодати, али не по суштини. Прво Бог па онда човек, човек је неминовно формиран, ако Бога има у себи. Човек се формирапо ономе што има у себи, шта си изабрао за вођу свога живота тако се и формираш.
Имамо вођа који нас воде до спасења, али има и оних који нас одводе од пута спасења. Богочовечанска љубав исцељује човека од најужаснијег недуга, а то је лицемерство. Лицемерје је када хоћемо да се покажемо другачијим него што јесмо. Ми можемо пред другим човеком да се представљамо као да смо свеци, али Бога не можемо да обманемо као човека јер је он срцезналац, он зна боље и више наш ум и наше срце него што их ми сами знамо. Човек када обмањује друге, прво обмане самога себе. Ми често осећамо се лагодним чак и у заблудама. Зато нам треба трезвеност, треба нам Христос, треба нам Црква, треба нам Јеванђеље, треба нам други човек да би преко тог другог дошли до Бога. Љубав је пут којим Господ наш Исус Христос улази и у душу и у тело човеково и човек не може стећи ништа ако не живи вером у Христа. Христос показује према нама љубав, а од људи тражи да показујемо веру. Јер вером усељавамо Бога у себе, зато чувајмо веру да би вера чувала нас. Вера се не чува буком и халабуком, вера се чува животом, смирењем, делима.
Вера без дела је мртва, као што су и дела без вере мртва како каже Свети апостол Јаков. То што говоримода верујемо а на делима смо сасвим другачији, нема ништа од те вере, та вера нас одводи да верујемо у нешто друго, а Христос је рекао: не може се служити и Богу и мамону, другим речима не може се служити и Богу и ђаволу. Зато љубављу се човек утемељује, укорењује се у Христа и најдивније се сједињује са Христом, зато се ми причешћујемо, да се сјединимо са Христом, да се сретнемо са Христом, али зато треба да верујемо да примамо Христа, да је Тело и Крв Његова живот наш. Да се причешћујемо ради опроштаја грехова и ради Вечнога Живота. Зато је Христос рекао: ко не једе моје Тело и не пије моју Крв нема живота у себи. Кроз веру и љубав умножава се благодат. Што човек више верује у Христа и више има љубави према Њему то има више љубави према другоме. Данашње Јеванђеље рече: ко не узме Крста свога и не одрекне се себе не може бити мој ученик.
Да ли то заиста Христос тражи да се ми одрекнемо свога идентитета? Не, браћо и сестре, него Христос тражи да ми победимо себе, себе као острашћеног човека, да победиу себи тог Јована који је острашћен, гордељивошћу, који је огреховљен. То Христос каже, тога треба да се одрекнемо, јер ако се не одрекнемо, а то је терет, ми не можемо носити терет и ићи за Христом, треба да се ослободимо терета. Треба да се ослободимо себе као огреховљеног човека, злог човека, човека који уместо љубави живи у мржњи, то је наш највећи терет и ми када направимо свет око себе, и ми се улогоримо у тај свет, ми другог више не видимо, то је свет који сам ја измислио то је моје зачарење у које сам се зачарао. У њему ми може бити лепо једно време, али једног дана ће тај свет који си ти измислио да те напусти. Нама треба свет који је Господ створио, а то је човек, а то је Бог, браћо и сестре. Да се молимо Богу, да волимо Бога, и да волимо и оца и мајку и жену и децу и пријатеље и непријатеље.
Много је лакше, браћо и сестре, волети него мрзети а мржња је опака болест, она ум човеков сужава, мржња производи мржњу, као што злоба производи злобу, а ако мржња производи мржњу то онда значи да ту нема места љубави. Бог је љубав, Бог нас воли, то треба да знамо да нас Бог воли овакве какви јесмо и грешни и праведнии ружни и лепи, али Бог нас све воли и зато ми треба да узвратимо Богу и да Га заволимо. А када заволиш Бога онда ћеш заволети Јеванђеље, онда ћеш заволети Цркву, онда ћеш заволети другога више него што волиш себе. Таква је Божанска љубав, браћо и сестре, она надомешћује све оно што другом човеку недостаје или не може да усаврши у свом животу. Нека Бог, који је љубав, Бог истине, Бог правде, нам помогне да имамо љубав, јер када имамо љубави у себи не знам какво зло да нам неко направи љубав је јача од зла, она ће победити. Ако имамо љубави онда смо спремни да опростимо, а без опроштаја може ли човек живети у овоме свету? Не може, браћо и сестре, али када имамо љубав значи имамо Бога. Ко је спознао љубав спознао је Бога. Ко се одрекао љубави одрекао се Бога. Нека нам Господ помогне и ова данашња Божанствена Литургија коју овде служимо у овоме Светом храму да се заиста покажемо као људи љубави, а не људи мржње.
Бог вас благословио!“
Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави.
чтец Ђорђе Милутиновић
