Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрит Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, протојереј-ставрофор Раденко Гавриловић, јереј Милан Милановић, јереј Страхиња Савковић, протођакон Иван Гашић и ђакон Владимир Степановић.
Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Преосвећени Епископ се обратио верном народу беседом:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, драга децо Божија данас смо се сабрали у овом Светом храму првенствено да се Богу молимо, да Бога молимо да нам буде милостив, да нам опрости грехе, да нам помогне да будемо прави људи, да будемо прави хришћани. Такође смо се сабрали данас да служимо Божанствену Литургију и да се на њој причестимо Телом и Крвљу Господњом, а то значи да се сјединимо са Богом. Заиста, највеће сједињење и присаједињење човека са Богом се врши управо кроз Свету Тајну Причешћа. Да би све ово достигли треба да будемо онакви какви су били први хришћани када су се сабирали на Божанственој Литургији да се причешћују, како то лепо описује јеванђечист Лука у Делима апостолским, да ти хришћани „имађаху једно срце и једну душу“. То од нас тражи Света Литургија, то од нас тражи Бог, то од нас тражи Црква, да имамо једно срце и једну душу, а када имамо једно срце и једну душу онда имамо и једну жељу а то је да нас Бог спасе, да нам Бог помогне и тако даље. И управо овај период у коме се ми сада налазимо, Великог Васкршњег поста, тај пост нас управо уводи и просто нас наводи да размишљамо о себи, о Богу, о спасењу, о Причешћу, о исповести, о покајању. Јер пост јесте тај који нам чисти и душу и тело, али под условом да заиста искрено желимо да се очистимо.
Зашто кажем да се очистимо? Зато што нико од нас није чист, зато што нико од нас није без греха, а сваки грех прља човека. Грех је нешто што човека отуђује од Бога, али га отуђује и од самога себе. Зато овај пост треба да нам буде благослов, али у исто време да нам буде радост, што ћемо кроз молитву и пост, кроз покајање, исповест и Причешће постати бољи људи, бољи хришћани. Данас је крај пете недеље Васкршега поста. Пет недеља овог поста треба да буде наша провера духовног, моралног и хришћанског живота, будући да се приближавамо овој Великој недељи, недељи када треба посебно да се сећамо шта је то Господ учинио за нас, шта је све Господ дао нама, а Он је Себе дао. Што је била већа љубав Божија према изабраном народу, јеврејском, они су све више били против Христа и уместо да му одговоре на Његову Божанску љубав човечанском, они су Га разапели на Крст.
Управо ова Велика недеља говори о страдању Господа Исуса Христа, треба да размишљамо о томе како је Господ милостив, како је Господ пун љубави, како Господ брине о свакоме од нас, јер Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине. Господ наш Исус Христос је претрпео све, да би нам показао колико нас воли, а Бог нас највише воли. То је оно што треба стално да нас подстиче да ми заволимо Бога, а када заволимо Бога онда ћемо да заволимо све оно што је Божанско, онда ћемо заволети и Цркву као Тело Христово, заволећемо Јеванђеље, заволећемо хришћански живот и тако ће нам хришћански живот, без обзира шта нас сналазило у животу, да не набрајам, помоћи да носимо терет, јер имамо наду, наду у Бога да нас Бог неће оставити.
Браћо и сестре о том страдању говори нам управо ово данашње Јеванђеље које смо овде чули, где Господ наговештава данашњим Јеванђељем ученицима да ће страдати. Нису могли апостоли то да схвате, није могао то да схвати првенствено апостол Петар, коме је Господ говорио да ће Он бити убијен, разапет и да ће Васкрснути, а он му каже Господе то се неће догодити, или боље речено ја то нећу дозволити. Господ му одговара „иди од мене сатано“, пазите, свог ученика назива сатаном. То је зато што је Петар мислио људском логиком, зато што да Господ није страдао ми не би били спасени, да Господ није пролио своју Крв ми не би били спасени. Зато ће апостол Павле рећи за нас хришћане да то стално имамо на уму да смо скупом ценом плаћени. Ценом Крвљу Господа нашега Исуса Христа. Дакле браћо и сестре, данас управо ову недељу Црква је посветила једној великој подвижници, истина, пре тога великој грешници, Светог Марији Египћанки. Прошла недеља је била посвећена Светом Јовану Лествичнику, све Божијим угодницима, где нам је Свети Јован разјаснио да је наш живот уствари лествица, да је наш живот успињање, да је наш живот жртва, да и животу треба да се боримо против греха, против зла, да се боримо против себе.
И зато је Црква ову недељу посветила Светој Марији Египћанки која је као што рекох, била велика грешница, али је сватила да тај њен грешни живот, такав њен развратни живот, да живот који угађа само себи, када је схватила да је то одводи у муку вечну, она је све то уз помоћ Божију, уз пост и молитву, оставила одрекла се себе, свих тих навика а навике су опасне за човека. Тако је Марија Египћанка када је схватила колико је заглибила она се повуккла у пустињу, где нигде никога није видела. Она нам може бити један диван примере како и највећи грешник може да постане свет. Црква нас учи да нам је Господ оставио покајање ради спасења, а покајање значи промена, измена. Ако човек заиста не жели да се мења, једног дана ће да се нађе тамо где не треба да се нађе, ако се човек не личи телесно или умно када оболи, он ће заиста да страда. Нама треба духовно лечење, да у нама оздрави дух, да нам оздрави душа, јер дух и душа носе тело. Све је ово учинила Света Марија Египћанка променивши начин свога живота. Само тврдоглав, горд човек, човек који је у духовнок прелести не жели да се мења, он неће лек ни овоземаљски, а неће ни када му се даје духовни лек, апсолутно одбија.
Када би сви ми који смо болесни због грехова, када би заиста схватили и признали да смо болесни због грехова, онда би упола оздравили, али када не схватамо да имамо греха у себи, када не схватамо да нам треба промена, да нам треба измена, да нам треба покајање, да нам треба молитва, да нам треба исповест. Онда заиста човек пропада. Ево диван пример Свете Марије Египћанке која је показала да без поста и молитве нема ни живе вере, а ми вером усељавамо Бога у себе, нема вере без поста и молитве, јер пост и молитва рађају пре свега смирење. Пост, молитва и смирење изоштравају, како кажу Свети оци, ум човеков за Цркву као заједницу Бога и људи. Једино се у Цркви и Црквом и кроз Цркву спасавамо, кроз ту заједницу.
Када видите човека који се повлачи из заједнице, да се усамљује, да му не треба нико, да неће да разговара ни са ким, та особа је заиста духовно оболела, јер она неће да види лице другога, а то значи да неће да види ни лице Бога. Зато Свети оци кажу „Видех лице брата, видех лице Бога“. Видите како смо упућени једни на друге, да једни другима помажемо, да они који су здрави помогну онима који су болесни, да би ти који су болесни дошли до сазнања да су нам потребни на првом месту духовни лекови, али и телесни. Дакле, пост, молитва и вера чине да се променимо, да изменимо себе на боље јер онај човек који сматра да нема потребе да се поправља, он ће све више да тоне и тоне, док једног дана потпуно потоне. Али имамо и ту лек, ако потпуно потоне треба да задржимо да Бог неће да ми пропаднемо.
Бог тражи да ми пружимо Њему руку, да се дохватимо Божије руке, да нас Бог спасе. Нема провалије у коју човек може да потоне, а да Бог неће да се сагне да га исправи, под условом да човек то хоће. Зато је тај живот у заједници врло важан, јер када имамо људе поред себе застидећемо се када пожелимо нешто лоше да урадимо, јер кажемо имам доброг човека поред мене, али када је не видим никога од самога себе, видимо управо оне нечастиве који нас сасвим другачије воде тамо где не треба. Браћо и сестре, треба да се мењамо, да се променимо, ништа на овоме свету није теже него ли изменити себе самога. Све се лакше мења, нажалост, него човек. Човек мисли да нема потребу за променом. Неко је рекао да је лакше смањити брдо него подићи човека, лакше је каже изменити љуту ћуд најкрволочнијих животиња, него ли унети нешто ново у човековом понашању. Није Господ џабе рекао да се Царство на силу добија, и да само силници задобијају. Нису то силници, односно силеџије овога света, него силници духа који имају снаге да се обрачунају са самим собом.
И све док се не ухватимо у коштац са самим собом, да сломим гордост у себи, да сломим у себи ту прелест. Тврда вера, браћо и сестре, се не постиже тако лако, али када човек завапи Богу и када послуша Бога, када послуша Цркву, када послуша заједницу, онда може и да постигне и духовно узрастање. Свети апостол Павле каже „Све могу у Христу који ми моћ даје“, када нам Бог даје моћ прихватимо је, немојте да се уздамо у своју моћ, у своју силу, у неко своје знање, него прихватимо моћ Божију да би тако могли да осетимо присуство Бога у себи. Човек све док не осети присуство Бога у себи тај човек лута, а ко залута он се изгуби, а страшно је да се изгубимо. Бог нам је рекао да без Њега не можемо да чинимо ништа добро, то је управо знала и прихватила Света Марија Египћанка када се повукла у пустињу. Молила се, кајала се, постила и у потпуном одрицању од своје грешности себе изменила и засијала светлошћу. Тако је живела да си је анђели хранили, браћо и сестре.
И када је пред њену кончину посетио старац Зосима, када ју је видео он се задивио. Како је дивна та промена када човек жели да се мења на добро. Нема човека без тренутка слабости, ма колико био јак и срчан, нема светитеља који није трпео искушења, али та искушења су ојачаћа светитеље да још више буду са Богом. Светлост, браћо и сестре, не почиње на небу, него овде. Наше спасење не потиче на небу, него одавде, а на небу се усавршава и завршава. Сила Божија се показује и кроз наше људске немоћи, али човек треба да призна да је немоћан. Човек који је немоћан стално се упире да покаже како је јак, моћан, како је здрав, а видимо да је човек болестан. Замолимо Бога, замолимо Свету Марију Египћанку да се моли Богу за нас, да и ми прихватимо њен пут. То је пут поправљања, исправљања, да би смо могли у радости живети и поред невоља које нас у животу сналазе. Када човек има радост и Богу, нема те овоземаљске невоље која може да помути његову радост, али када човек нема радости у Богу и не слуша оне савете Светог апостола Павла који каже „Радујте се у Богу и опет вам кажем радујте се“. Бог хоће да будемо радосни, али радости када се исправљамо, када се поправљамо, када осетимо како је то лепо покајати се, када осетимо како је лепо слушати Бога, како је лепо слушати Цркву.
Бог вас благословио.“
Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави.
чтец Ђорђе Милутиновић
