У суботу 23. маја 2026. године, када наша Света Црква прославља Светог апостола Симона Зилота, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Глибовцу.
Митрополиту су саслуживали: архимандрит Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, протонамесник Дејан Василијевић, јереј Владимир Степановић, ђакон Лазар Марјановић и ђакон Ђорђе Одавић.
Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Митрополит се обратио верном народу рекавши:
“У име Оца и Сина и Светога Духа.
Помаже вам Бог, браћо и сестре! Како је то лепо и Богу угодно када се сабирамо у име Божије, када се сабирамо у својим храмовима, и посебно када се сабирамо на Светој Литургији. Јер на Светој Литургији се причешћујемо и тако се сједињујемо са Богом. И када се причешћујемо, и ако знамо шта је то Свето Причешће, да то није никаква обичај, никаква традиција, него да примамо самога Бога у себе и да се сједињујемо са Богом. И заиста, онај верујући човек који има тај осећај за светињу, који има осећај да је светиња светиња и да светињи приступа са страхом и са љубављу, онда заиста томе човеку, браћо и сестре, отварају се духовне очи. И он, заиста, тим духовним очима просвећен и освећен Светим Причешћем, он види Бога. А свако од нас види Бога, браћо и сестре, колико му је просвећено то духовно чуло. Тај духовни вид, а онај који само искључиво гледа телесним очима, он види само оно што му је на дохвату његовог хоризонта, његовог ока, и даље не види. Док духовне очи виде много, много даље него што телесни човек види.
И заиста, браћо и сестре, сви ми верујући људи видимо Бога онолико колико Га осећамо у себи, колико Га носимо у себи. И сад, заиста, треба прво да кажем себи, па онда и вама, да видимо колико ја то видим Бога, да запитам себе колико ја осећам Бога у себи, и да ли имам смирења да осетим Бога у себи, или ми она друга особина гордости не дозвољава, него ми каже: ма немаш потребу да се ти повињаваш никоме, немаш потребу никога да слушаш, немаш потребу никакве савете да примаш, ти си то и то. Е, такав је човек, браћо и сестре, заслепљен, верујте ми, не само да су му духовне очи заслепљене, него су му заслепљене и телесне очи. И он види само оно што хоће, ништа не види шта се око њега догађа, он је у центру, сви други су ван центра. И заиста, браћо и сестре, ово што рекох да треба да гледамо и да се трудимо да нам Господ отвори духовне очи.
Зато је свети Владика Николај говорио да ништа теже за човека нема него када су му затворене телесне очи, а духовне му се нису отвориле. И заиста, кад се човеку отворе те духовне очи, тај духовни вид, браћо и сестре, онда он, понављам, заиста види Бога. И зато управо и данашње Јеванђеље које смо овде сада чули говори нам Христос у Јеванђељу по Јовану и каже: ко види мене, види и Оца; верујте ми да сам ја у Оцу и Отац у мени. И заиста, ако не видимо Христа као свога Спаситеља и Избавитеља, не видимо ни Бога Оца, ни Бога Духа Светога, браћо и сестре. Својим доласком у овај свет Господ наш Исус Христос је објавио Себе, и не само Себе него је објавио и Свету Тројицу овоме свету. И зато само духовно слеп човек, после свега што нам је Господ открио и рекао кроз своје Јеванђеље, може да каже да не види и не осећа Бога, а не осећати Бога значи не осећати никога. Осећаш себе, али ни себе не осећаш онаквим какав јеси, него себе доживљаваш другачије, а друге другачије, себе све најбоље мислиш, мислиш да си ти центар одакле ће се све објављивати целом свету, и да си ти задужен да објављујеш не Бога него себе.
И заиста, браћо и сестре, ако човек не види Бога у Христу, значи да постоји нечистота у његовом срцу. Нечистота у срцу, а та нечистота може бити и телесна нечистоћа, браћо и сестре, коју можемо опрати средствима овога света, али духовна нечистота се не може опрати никаквим средствима, ту се чистимо искључиво вером, делима, хришћанским животом, јеванђељским животом, а изнад свега покајањем. Јер тамо где нема покајања нема ни вере, човек се само обмањује ако каже да верује а нема покајања. А можемо ли без покајања живети, можемо ли се спасити без покајања, браћо и сестре? Не можемо. Зато је покајање оно које нас мења и преображава, као што нас мења и када скинемо телесну прљавштину, али духовна прљавштина се скида само покајањем и животом у Богу. И заиста, ако човек не види Бога, опет понављам, значи да је нечистота у њему. А човек је данас изабрао разне начине комуникације са људима и мисли да је то једино исправно, а често мисли да говори истину а у ствари говори полуистину, а полуистина је гора од лажи. Дакле, ако се човек озбиљно загледа у Христа, у Његова дела и речи, мора на крају да угледа Бога у себи и да живот схвати као истински живот, јер живот је само ако је у Богу и по Богу, све друго је варљиво. Сва дела Христова човек не може чинити сам, али може да чини дела Божија ако је у Богу и ако је са Богом, ако је у заједници са Богом и са Црквом и у сагласју са ближњима.
Дакле, браћо и сестре, вера у Христа усељава целога Бога у човека, и Оца и Сина и Светога Духа, јер где је Христос тамо је и Отац и Дух Свети. И то се дешава кроз свете тајне и свете врлине, кроз хришћански живот. И човек може и у свакој творевини Божијој да види Бога, и у листу који трепери, јер ништа није само од себе него је све створено. Зато треба да се трудимо да имамо веру, молитву, љубав и смирење, јер без тога човек не може прићи Христу. И зато је страшно када створење изгуби своје назначење, јер човеково назначење је да се уподобљава Богу. Дакле, човек служи Богу вером, испуњавајући заповести Божије: љуби Господа Бога свога свим срцем својим и ближњега свога као себе самога. Јер онај ко не љуби Бога не може истински љубити ни ближње.
Љубав без Бога није права љубав него лажна љубав. И ако човек не испуњава своје назначење, он се суши и духовно пропада. Бог нас је створио да сведочимо Њега, али не само речима него делима. Јер љубав је дело и жртва, и без жртве нема љубави и нема спасења. Човек без вере личи на човека, али нема дела. Као смоква која има лишће али нема плода. И зато Господ нас опомиње да не будемо такви. И Христос каже: без мене не можете чинити ништа. Ако се човек накалеми на Христа вером и делима и молитвом и смирењем, он тада чини дела Христова. И зато је вера која усељава Бога у човека она права вера. Не измишљена вера, него вера Цркве. И када су вера и молитва спојене, онда је човек силан у Богу. Али све то долази из богочовечанске вере која претвара човека у заједницу са Богом по благодати. Зато не треба да служимо ни телефону ни стварима овога света, него да служимо Богу и Цркви. Јер Црква је божанска установа. И Господ нас неће питати шта су други нама чинили, него шта смо ми другима чинили. Зато треба да будемо трезвени и мудри у молитви.
Послушај Бога у заповестима Његовим па ће и Бог послушати тебе у молитвама твојим. И зато да се молимо Господу да нам помогне да опстанемо као народ Божији и као људи Божији, јер живот није игра него дар Божији. А све што имамо је дар Божији. Нека нам Господ помогне да разумемо живот озбиљно и да служимо Богу у смирењу, и нека нам све буде на здравље и спасење и очишћење грехова и Свето Причешће.
Бог вас благословио!”
БОНУС ВИДЕО:
- СВЕТА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ГЛИБОВЦУ
- (ВИДЕО) Велика посета 15. „Сајму цвећа” у Главашевом парку
- ПАЛАНЧАНКА НАЂА ФЕЈЗУЛОВИЋ ПРВАКИЊА СРБИЈЕ У БАЦАЊУ КОПЉА (У16)!
- “ДУПЛА КРУНА” И НОВИ СЕНИОРСКИ ГОЛ ЗА НИКОЛУ ДАМЈАНОВИЋА!
- ЈАСЕНИЧКА ЛИГА: ШУМАДИЈА ИЗ АЗАЊЕ ПРВАК, СЕЛЕВАЦ У БАРАЖУ!
