У недељу 30. новембра 2025. године, када наша Света Црква прославља Светог Григорија Чудотворца, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију у храму Свете Петке у Смедеревској Паланци.
Митрополиту су саслуживали: архимандрит Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, протојереј Драган Икић, протојереј Срђан Ковалевић, протојереј Слободан Сенић, протонамесник Далибор Зарић, протођакон Иван Гашић и ђакон Ђорђе Одавић.
Појали су: професор појања Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу господин Иван Топић, теолози, вероучитељи и диригенти из Смедеревске Паланке.
Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Високопреосвећени се обратио верном народу рекавши:
“У име Оца и Сина и Светога Духа.
Помаже Бог браћо и сестре. Нека је благословено наше сабрање данас у овом светом храму у коме смо се сабрали, да служимо службу Божију, да се молимо Богу, и нека је благословен наш долазак у овај храм.
Верујем да смо дошли са једним јединим циљем, а то је да, као што рекох, да се молимо Богу, да видимо лице један другога, да се причестимо светим тајнама, самим телом и крвљу Господа Христа. И нека је благословен, браћо и сестре, почетак Божићног поста у коме се већ налазимо. А пост, браћо и сестре, треба да нам појача веру, треба у нама да појача оне хришћанске врлине, љубав, наду, милосрђе, али све то, браћо и сестре, што чинимо у овом посту, ако то не чинимо Христа ради и ради нашег спасења и ради ближњега нашег, онда нам пост неће донети духовну радост. Зато ово данашње Јеванђеље које смо сада чули, браћо и сестре, даје нам такве смернице да заиста, кроз данашње Јеванђеље, треба да видимо где смо, коме се то ми молимо, кога то ми волимо, браћо и сестре, и коме чинимо добро, чули смо данашње Јеванђеље где говори како је један младић који на закону дошао, не да тражи савет од Спаситеља Христа, него баш, како рече данашње Јеванђеље, да је дошао да куша Христа. Замислите докле човек може да оде, докле ум људски може да оде, браћо и сестре, да човек мисли да може да куша Господа. Али Господ све то подноси ради спасења нашег и каже му, шта је написано у закону. Пита га Христос, он каже, позвао се на закон и рекао: „љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и ближњега свога као себе самога“. Господ му је само на то одговорио и тим речима завршио данашње Јеванђеље, иди и ти чини тако.
И заиста, браћо и сестре, ако заиста љубимо Бога свим срцем својим, онда ћемо и љубити и волети и ближњега свога, ако не волимо Бога истински, не волимо ни човека истински.
Браћо и сестре, често говоримо да ми до Бога долазимо преко човека, али и до човека долазимо преко Бога. Али када човек почне да штрчи, да толико високо мисли о себи, онда он, у ствари, само формално види другога, али у истини гледа преко њега.
Заиста, браћо и сестре, ово данашње Јеванђеље, веома је поучно и мислим да нема хришћанина који је бар једном прочитао Свето Писмо Новог завета, а да му није остала у сећању ова управо јеванђелска данашња прича о милостивом Самарјанину. Ова прича толико у нама, браћо и сестре, буди љубав према Богу и љубав према ближњима, и зато из овог данашњег Јеванђеља да видимо како се овај милостиви Самарјанин, а чули сте, а то је Господ наш Исус Христос који се жртвује за нас, и како његова љубав не гледа ко је ко и какав је ко, браћо и сестре. Данашње Јеванђеље нам управо говори како је један човек ишао из Јерусалима у Јерихон и тамо га напали разбојници, истукли га, што бисмо рекли, пребили га и бацили поред пута, пролазили су људи, видели га мученика где, тако рећи, издише, али нико се није сажаљевао нити прилазио да му помогне. Па чак ни свештеници тога времена, ни левити, видели су га и прошли. Али наишао је један човек који није само човек него је и Бог, који је у овој причи представљен као Самарјанин, милостиви, а Самарјани код Јудејаца, браћо и сестре, били су народ који је сматран за последњи, народ који није био достојан да живи, а управо тај непознати Самарјанин када је видео рањеника, чули смо шта је учинио, сишао је и том рањенику помогао. И видимо, браћо и сестре, да је управо овде у питању љубав према другом човеку без обзира ко је и какав је тај човек. И видимо, браћо и сестре, да је савршена љубав решење свих проблема, испуњење и циљ закона и свих заповести Божијих. Ми знамо, браћо и сестре, да је заповест Христова живот вечни, а то заправо значи, драги моји, да живот вечни почива у оживотворењу Спаситељевих речи које је рекао: „благо милостивима, јер ће бити помиловани“. Блажен је и вечан живот, браћо и сестре, само у Богу и по Богу, а то јесте и дар милости Божије и ње се удостојавају само они који су испуњени хришћанском милостивошћу и они који су испуњени љубављу према другоме и према ближњему своме.
Јер Бог, браћо и сестре, од нас не тражи да ми према Њему нешто чинимо више или много више него што треба да учинимо ономе који је поред нас, ономе коме је помоћ потребна, односно према ближњима. И заиста, данас можемо, и не само данас него увек, да поставимо питање, ко је наш ближњи? Нажалост, често мислимо да је ближњи само онај који иде по мојој вољи, који ми одговара, који ми одобрава све моје поступке, макар били и најгори, али ми их одобрава. Е то је, мислимо, наш ближњи. Међутим, браћо и сестре, одговор који смо добили у данашњем светом Јеванђељу један је од најчудеснијих, ако могу тако да кажем, одговора за човека на земљи. У овом јеванђелском одломку који смо чули налази се одговор, који је веома значајан за наше постојање и изграђивање наших односа једних према другима. А то је да није битно, какав је ко, да ли је белац или црнац, да ли је низак или висок, да ли је богат или сиромашан, да ли је храбар или не, да ли је мушко или женско. Не. Одговор, браћо и сестре, није у томе каква су природна својства нашег ближњега, него какав је начин постојања нашег ближњег, односно како он постоји и како ми видимо тога ближњега. Да ли га видимо као икону Божију или га видимо као некакав предмет? Да ли га видимо као брата и сабрата или га гледамо сасвим другачијим очима? Драги моји, браћо и сестре, у томе је тајна одговора на питање ко је наш ближњи, и у данашњем Јеванђељу, драги моји, видели смо да је наш ближњи онај који чини добра дела, онај који чини добро. Али одговарајући на ово питање, Господ нам даје одговор и на још једно питање које, браћо и сестре, није ништа мање важно од овог, а то је, одговор на питање ко је у ствари наш Бог? Како Он постоји и како ми доживљавамо Бога? Како ми замишљамо Бога?
И ако мало пажљивије слушамо данашње Јеванђеље, браћо и сестре, видећемо да је овај милостиви Самарјанин управо наш Бог. Он сам је погледао на оног невољника кога су разбојници претукли, погледао је на тог невољника, који је био одбачен и од свештеника и од левита, одбачен од целог јудејског народа ради којег је Господ дошао на овај свет, и одбачен и од сународника својих који су га претукли разбојници. Као што рекох, и видели смо шта му је учинио тај Самарјанин, другим речима, шта му је учинио Господ. И каже се у Јеванђељу, превио му је ране. Пазите, браћо и сестре, превио му је ране, ставио му је мелем на ране, а није му сипао со, као што човек данас зна да учини другоме, браћо и сестре, него му је ставио мелем, превио му ране, и однео га у гостионицу. А то чиме га је превио, вином и уљем, то су у ствари, браћо и сестре, милост Божија, милост Божија. А та гостионица у коју га је однео, представља Цркву Христову, Цркву Христову, браћо и сестре, у којој нас Христос држи. Све нас држи у Цркви својој све док се не исцелимо и не опоравимо од сваке ране наше које нас сналазе у животу. Али Он, Господ наш Исус Христос, однео га је у гостионицу, платио гостионичару да га гледа, па му још дао и новац, рекавши, ако шта потрошиш, ја ћу ти платити кад се вратим.
Погледајте, браћо и сестре, да је Црква наша духовна болница, а да је највећи лекар у Цркви Господ наш Исус Христос, да су то Његово Јеванђеље и Његове свете тајне. Браћо и сестре, ми у Цркви, ако не осетимо и не осећамо тог другог, ближњега свога, неће нам много помоћи ни наш долазак у Цркву, ако се гнушамо тог другог.
Браћо и сестре, наш је Бог Бог љубави, а љубав не гледа ко је ко и не гледа какав је ко. Божија љубав све подједнако воли, драги моји, и заиста, ми не знамо каква су природна својства бића Божијег, али знамо ко је Он по томе, односно знамо какав је Он, знамо какав је Бог наш. То сазнање нам открива и какви бисмо ми требало да будемо. Како би требало, браћо и сестре, да будемо милостиви, према свакоме, поготово према ономе невољнику. Зато је наш народ то дивно изразио када је рекао, помози ми кад кукнем, а певати, каже, могу и сам. Наћи се другоме у невољи, то је божанско дело, браћо и сестре, то је испуњавање Јеванђеља.
Дакле, браћо и сестре, све нам ово открива да и ми треба свога ближњега да донесемо на нашим леђима у гостионицу, то јест у Цркву, и да га ту оставимо на поверење, без обзира какве су ране његових грехова. А то је, браћо и сестре, потребно и нама ради нашег спасења, јер и ми потребујемо милост, и ми имамо ране, и ми можемо једнога дана лежати беспомоћни. Данас смо здрави, хоћемо ли сутра бити здрави? Јесмо ли, Боже опрости, направили некакав уговор са Богом па ћемо бити здрави, способни, моћни, моћи ћемо да учимо друге, а себе не можемо да научимо. Бићемо до краја снажни, бићемо моћни, људи нас подижу, а сутра бива нешто сасвим друго. Сутра не можемо да устанемо из кревета, браћо и сестре. Треба да размишљамо о томе, да не знамо шта ће нас сутра снаћи. Али без обзира шта нас је снашло и шта ће нас снаћи, не смемо да изгубимо веру у Бога, поверење у Бога и веру у другога. Браћо и сестре, и ми једнога дана можемо лежати беспомоћни поред пута и имати потребу за таквом помоћи. Али оно што је још чудесније и опасније, јесте то да можемо већ лежати поред пута у ранама, а да тога, нажалост, нисмо свесни, да сваки наш грех у нама, браћо и сестре, ствара рану, а ми је не осећамо. Једног дана ћемо је осетити. Дакле, можемо лежати поред пута у ранама да тога нисмо ни свесни. Можда још нисмо ни сагледали колико смо изранављени својим гресима. На првом месту гордошћу и својом сујетом.
Дакле, браћо и сестре, за нас хришћане веома је важно да знамо да увек можемо да очекујемо и да се надамо. И у каквом год били стању да се надамо, браћо и сестре, да ће наићи и код нас тај милостиви Самарјанин. А Он је ту, то је Господ наш. Каква нам је вера, какав нам је живот, колика нам је вера, толико имамо Бога у себи, браћо и сестре. Дакле, ако нас оставе и наши најближи, и у тим нашим ранама, и телесним и духовним, не смемо да изгубимо веру, драги моји, да нас неће оставити Господ, само под условом да ми не оставимо Њега. Он иде за нама. Он је много осетљивији према нама, него што смо ми једни према другима. Он осећа бол и болује са нама, али се исто тако и радује са нама када се ми радујемо, када чинимо добро, браћо и сестре. Дакле, и опет понављам, и ако прође поред нас неки наш брат, пријатељ, познаник, сународник и не погледа нас, увек постоји један који никада неће проћи поред нас а да нам неће помоћи, а то је Господ наш Исус Христос. Он ће нам помоћи ако ми тражимо помоћ. Али онај човек који мисли да држи све у својим рукама, да се цео свет окреће око њега, тај не тражи помоћ, он се не узда у Бога него у себе, у своје знање, у своју моћ. Узда се у то што се труди да све сазна, шта се то по свету говори, ко је шта коме рекао. А зашто то сабира? Да би пренео онима који су му надређени. А то Бог неће. То Богу није мило. То Богу није угодно. Богу је мило, браћо и сестре, да гледамо човека као икону Божију, да човеку помогнемо колико је у нашој моћи. Можда не можемо некоме дати ни кору хлеба, ни парче одеће, не можемо му дати ни новца ако га немамо, али имамо нешто што је много важније од свега тога, а то је молитва, да се молимо за здравље другога, браћо и сестре. Јер ако се молимо за здравље другога, задужујемо тога другога да се моли за нас. Данас сам здрав, као што рекох, сутра можда нећу бити. Зато ми је потребна његова молитва, потребна ми је та жеља, та саосећајност, да неко саосећа са нама. Оно што би Његош рекао: „да би ко да пожали и да би ко да помогне“.
Зато, браћо и сестре, знајмо, драги моји, да је Господ наш Исус Христос ту крај нас. Да нам је дао Цркву своју. Ту гостионицу у којој нам помажу и саслужују, не само људи, него и анђели, браћо и сестре. Ево данас ми служимо Божанствену Литургију и како у једној молитви кажемо, са нама саслужују и свети анђели. Замислите, која је то радост, доћи у Цркву, доћи на Литургију, исповедити се, причестити се и осетити присуство Бога и присуство светих анђела, браћо и сестре, зато, ако хоћемо да задобијемо вечну радост, можемо је задобити само преко Цркве и управо преко светих тајни и светих врлина.
Нека Господ благослови наше сабрање, као што рекох на почетку. Нека нам Господ Бог да, браћо и сестре, моћи и снаге да овај пост постимо не само уздржавајући се од неке врсте хране него да се уздржавамо првенствено од себе, од своје злобе, од своје пакости, од своје мржње, јер мржња никоме ништа добро није донела, а највише је зла учинила ономе од кога мржња долази.
Нека сте срећни, нека сте Богом благословени, нека је срећан, благословен и лак овај Божићни пост.
Бог вас благословио.”
чтец Ђорђе Милутиновић
