СВЕТА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У СЕЛЕВЦУ

Link kopiran u privremenu memoriju!

У пету недељу поста, када наша Света Црква молитвено прославља Свету Марију Египћанку, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Годподин Јован служио је Свету Литургију у храму Свете Тројице у Селевцу.

Митрополиту су саслуживали: протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, протојереј-ставрофор Мирослав Лазић, протонамесник Далибор Новаковић, протонамесник Милан Кеџић, јереј Милан Милановић, јереј Милош Јелић, протођакон Иван Гашић и ђакон Ђорђе Одавић.

Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Високопреосвећени Митрополит се обратио верном народу речима:

“У име Оца и Сина и Светога Духа.

Помаже Бог, браћо и сестре. Нека је срећна и Богом благословена служба Божија коју данас служимо овде, у овоме светоме храму. Нека нам свето Причешће, којим се причешћујемо, буде на отпуштење грехова и на живот вечни. Литургија се служи, браћо и сестре, искључиво ради Причешћа, а причешћујемо се да нам Господ опрости грехе и дарује живот вечни. Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да овај период Васкршњег поста, у коме се налазимо, односно овај његов преостали део, проведемо у миру, са Богом, са собом и са ближњима, да ове дане који су пред нама проведемо у смирењу, у љубави и у молитви, да нам Господ отвори разум да схватимо зашто је дошао у овај свет, зашто је страдао и зашто је био прикован на Крст. Треба да се што више укључимо у страдања Господња, која ћемо још јасније сагледати у предстојећој Великој и Страсној седмици. Данас се налазимо у петој недељи Васкршњег поста и чули смо причу из светог Јеванђеља по Марку, у којој Господ обавештава ученике о ономе што следи и открива циљ тог пута.

И сам пост јесте путовање ка циљу, а тај циљ нам Господ показује идући са ученицима ка Јерусалиму, откривајући им своје страдање: да ће бити предан, да ће Му се ругати, да ће Га пљувати, да ће Га убити и разапети. Кроз то откривење Господ наш Исус Христос показује Себе као Месију и Спаситеља. То чини јер изабрани народ није очекивао таквог Месију, него земаљског владара, а људи се увек надмећу ко ће бити већи и ко ће владати над другима. То видимо и код апостола који траже првенство у Царству Небеском, а Господ им одговара да то није Његово да даје, него да је припремљено онима којима је Отац припремио. Све ово нам говори да човек жели да узвиси себе, а не да служи Богу и ближњима. А истинско владање јесте служење. Господ није дошао да покаже силу, иако је Владар неба и земље, него да нам открије тајну будућег века, тајну служења и љубави, јер величина у Цркви није у положају него у служењу. Зато каже: ко хоће да буде први, нека буде свима слуга. Да ли смо спремни на то смирење или стално тежимо висини, а презиремо ближње? Господ нас учи да нема служења без љубави и да нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за друге. Он је положио свој живот за цео род људски. Данас нам открива и тајну поистовећења са сваким човеком, са његовом немоћи, слабошћу и падом. Сви ми грешимо, али питање је да ли то видимо и да ли схватамо да смо скренули са Христовог пута, јер је Он Пут, Истина и Живот. Нема више истина — једна је Истина, а то је Христос. Кад човек не види свој пад, не може да се поистовети ни са Христом ни са ближњим, али у том поистовећењу садржи се преображај, прелаз из пораза у победу, не људску, него духовну. Гордост нас одваја од Бога и од људи, јер нас подстиче да мислимо да смо велики, а у ствари показујемо своју маленост. Господ је дошао да служи, а не да Му служе. Смисао нашег живота огледа се у непрестаном призивању Господа: „Дођи, Господе.“ И Он ће доћи, јер све што је у Јеванђељу речено мора се испунити. Докле год се служи Света Литургија, свет постоји. Када Господ дође, загрлиће оне који траже Његов загрљај и који осећају љубав према ближњима, јер не можемо осетити љубав ако је сами не дарујемо. Он ће нас вратити у наше првобитно пребивалиште — у Рај, који је живот са Богом, док је пакао живот без Бога. Пример покајања нам је Света Марија Египћанка, коју Црква данас прославља. Она је живела грешним животом, али је, увидевши свој грех, све оставила и провела године у пустињи у посту, молитви и покајању, достигавши светост. То је пример и нама да се кроз покајање човек може преобразити. Сви грешимо, али треба да будемо свесни свога греха, јер без те свести нема покајања. Покајање је дар Божији и велика сила која човека изводи из греха у светост. Али оно не сме бити само на речима, него захтева труд, подвиг и смирење. Без смирења нема истинског покајања. Свакоме је потребно покајање, јер нема човека без греха. Грех изједа човека као црв дрво. Покајање треба да нас заболи, јер нас грех удаљава од Бога и од ближњих. Али када се искрено покајемо, исповедимо и причестимо, нема греха који Бог неће опростити. Тада човек задобија истинску радост, јер је радост у Господу. Зато Апостол Павле каже: „Радујте се у Господу.“ Наш народ каже: „Покајање је радовање.“ И заиста, нема веће радости од радости покајања. Није лако променити себе и своје навике, али уз Божију помоћ све је могуће. Господ нам даје снагу јер је победио грех, смрт и ђавола. Пост и молитва имају велику силу, јер се њима и демони изгоне. Зато не очајавајмо када паднемо, него признајмо грех и тражимо опроштај. Човек се често више боји људи него Бога, али Бог зна срце свакога од нас. Гордост нас највише понижава, а смирење нас уздиже. Зато Господ каже да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Нека нам Господ помогне да задобијемо ту благодат, коју смо примили на крштењу и коју обнављамо кроз свете тајне, нарочито кроз исповест и Причешће, да бисмо достојно дочекали радост Васкрсења. Васкрсење је радост над радостима. Нека нам Господ дарује ту радост и мир, јер иако се свет спрема за ратове, ако је Бог са нама, ми ћемо бити у миру. Нека нам Господ подари тај мир и благодат да у њему живимо.

Бог вас благословио!”

Tagovi