У суботу 30. августа 2025. године, када наша Света Црква прославља Свете мученике Мирона и Патрокла, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију у храму Светог Великомученика Георгија у Придворицама, архијерејско намесништво јасеничко.
Митрополиту су саслуживали архимандрит Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, протојереј Драган Икић, протојереј Драган Милутиновић, протонамесник Срђан Ковачевић, протонамесник Далибор Зарић, протођакон Иван Гашић и ђакон Владимир Степановић.
Митрополит је благоизволео да на малом входу одликује свештеника Срђана Ковачевића чином протопрезвитера. Поучним речима пастирске и очинске љубави Митрополит се обратио оцу Срђану:
“Драги оче Срђане, данас те је Црква одликовала заиста високим одликовањем, чином протопрезвитера. Надам се и верујем да ће ти ово одликовање послужити као већи подстрек, најпре на послушност Цркви, на већу веру и већу ревност, да будеш свештеник, да будеш пастир стада и да се бринеш о стаду. Јер мораш знати и ти и ја, брате, као и сви ми свештеници, да ће, због слабости наше, због нерада нашег, Господ тражити душу свакога нашег верника. Зато те молим, дете и брате, да имаш још већу сабраност и саборност, да служиш Цркви, а кад служиш Цркви, служиш и Богу. Кад служиш Богу и Цркви, послужићеш и ближњима, а кад служиш Богу, Цркви и ближњима, онда ћеш водити рачуна и о себи. Да будеш добар пример, баш онако како си и очувао у овој молитви, пример брате. Свештенику не доликује да показује погрешне примере, нити му доликује да се бави неприличним стварима, него да одговара свештеничком звању. Не доликује му да буде пијаница, нити било чему што служи на разарање Цркве Божије. А све оно што радимо, ако је противно ономе што сам набрајао, ми у ствари разарамо Цркву, дете моје. Зато се молим Господу да ти да снаге, здравља, укрепљења и да увек имаш на уму како је Господ према свима милостив, како је Господ милостив био и према теби, како ти је подарио оно што су људи мислили да више не можеш имати. Али Бог је тај и зато те молим да се не огрешиш о благодат Божију. Нека ти ово одликовање, брате, служи не на гордост, него на смиреност, на љубав и на жртву. Моли се, молићемо се и ми, али те молим и понављам да будеш пример доброг пастира. Није добар пастир онај који само прича, него онај који извршава вољу Божију. Нека те Господ укрепи да извршаваш вољу Божију и да служиш Богу и Његовом Царству.”
Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Високопреосвећени се обратио верном народу рекавши:
“У име Оца и Сина и Светога Духа. У данашњем прочитаном Јеванђељу, браћо и сестре, чули смо како је једном приликом Господ наш Исус Христос, излазећи из града Јерихона, старог града, за којим је ишло много народа, био виђен од двојице слепих људи који су седели крај пута. Када су они чули да пролази Исус, Спаситељ, Избавитељ, Чудотворац, повикали су, боље речено завапили, оним истинским вапајем када човек заиста болестан завапи и пожели да добије здравље. Они су из свег срца и свег ума завапили Христу и рекли: „Помилуј нас, Господе, Сине Давидов.“ Народ као народ – једни су схватили њихов вапај, други су покушали да их ућуткају, али они су још гласније викали: „Помилуј нас, Господе, Сине Давидов.“ И тада их Господ призва к себи и упита их: „Шта желите? Шта тражите од мене? Шта хоћете?“ Наравно, они рекоше: „Господе, да нам се отворе очи наше.“ Браћо и сестре, велика је разлика између слепог човека и човека који је слепац. Онај који је слеп телесним очима не значи да је слеп и духовно. Али онај који је слепац у правом смислу те речи, он је заиста слепац: не само да ништа не види, него не може ни да осети шта значи духовно слепило. И видимо када су они пришли Христу, да им је Господ отворио очи – али на основу чега? На основу њихове вере, на основу њихове жеље. Ту видимо, браћо и сестре, како је вера чудесна, како је вера моћна и силна. Јер она све чини и она све може. Зато је и Господ рекао: „Све је могуће ономе који верује.“ Али која вера? Не она вера од тренутка, сад верује па мало не верује, него она стамена вера, она јака као камен, вера еванђелска, за коју Господ каже: и ако је мала као зрно горушичино, али ако је стална у човеку, нарастаће и моћи ће и горе да премешта. Замислимо се мало о овој двојици слепих људи и удубимо се у то како су се они осећали када им је Господ отворио очи. Шта су они доживели у том тренутку, то само њихова душа зна, јер ништа пре тога нису видели од творевине Божије, а што је најгоре, нису видели ни лик другога човека. А ми данас често скланјамо поглед од другога, не можемо да га погледамо јер нам није по вољи, јер нам је указао на наше грешке. И с правом кажемо: ко си ти да мене исправљаш? Али ако не чујем другога који ми каже да сам погрешио, верујте, не чујем ни Бога. Радост ове двојице слепих била је највећа у томе што су били слепи од рођења и што су прво што су угледали кад им је Господ отворио очи – угледали Христа.
КЛИКНИТЕ НА ФОТО И ПОГЛЕДАЈТЕ НАЈБОЉУ ПОНУДУ ЗА ВАС
А кад су угледали Христа, онда су угледали и себе. И признали себе себи. Човек, браћо и сестре, тешко признаје оно што није по његовој мери и вољи. Зато постоје две врсте слепила: телесно и духовно. Телесно слепило је када човек не види сунце, месец, творевину Божију, нити човека поред себе, и то је заиста мучно. Али постоји још теже слепило, а то је духовно слепило. То је када човек има телесне очи, види светлост дана и сунце, али не види себе и не види другога ако није по његовој мери. Не види творевину Божију нити у свему томе види Бога који је све створио. То је много теже слепило, али га човек тешко примећује. Бог нам је дао очи да видимо творевину, дела Божија и човека поред нас. А да ли ми видимо у другоме добро или само зло? Ко у другоме гледа зло? Онај у коме је зло, онај који нема љубави и који није свестан дара Божијега. Човек се никада не може толико обрадовати телесном виду колико духовном. Зато овај јеванђелски догађај даје дубоку поуку: у духовном смислу слеп је сваки човек који није обасјан светлошћу Христовом. Сваки човек чији је ум помрачен и чије је срце прљаво, сваки је слепац ако дозволи да га слепац води. А Христос каже у Јеванђељу: ако слепац слепца води, оба ће у јаму пасти. Слеп је човек који дозволи да га води други слепац, а не Господ Христос, који неће да се преда да га Црква води, него хоће да исправља Цркву и да каже да је Црква погрешила. Какво слепило и какво безумље! Црква не може бити погрешива, јер њу води и руководи Дух Свети, који се усељава у нас, кога молимо да нас очисти од сваке нечистоте. Али да ли размишљамо о својој духовној нечистоти? Често мислимо да је други нечист, а ја сам чист. Други нема право ништа да каже, а ја имам право да учим свакога. То је духовно слепило које настаје највише од гордости, од сујете и од слабе, замагљене вере. Па како онда човек може да прогледа духовно? Управо нам то открива данашње Јеванђеље. Да би човек прогледао духовно и да би му се изоштрио и телесни вид, потребна му је вера – она чврста и постојана вера. Не вера која постоји само кад ми нешто треба, па верујем док то тражим, а кад не добијем онда губим веру. Да би вера ојачала у нама, потребна је благодат Божија, која исцељује наш ум и даје могућност духовног сагледавања. Ако је ум наш повезан са срцем, онда је молитва истинска и вапијућа. Ако није, онда је као обична прича. Много пута се молимо Богу и много шта тражимо, а када не добијемо, почнемо да ропћемо на Бога и љутимо се што нас није чуо. А свети Јован Златоусти каже: „Човече, ти се љутиш што Бог није чуо твоју молитву, али да ли си ти чуо Њега када ти је говорио?“ Господ стално говори, али човек који слуша само себе, не чује Бога. Зато каже свети Јован: „Послушајте ви Бога у Његовим заповестима, па ће Он чути вас и ваше молитве.“ Господ нас стално пита: „Хоћеш ли да будеш здрав?“ И свако ће рећи: „Хоћу.“ Али да ли је ту заиста присутна вера или само речи? Она двојица слепих су завапила: „Помилуј нас, Господе, Сине Давидов.“ То је дивна молитва која се у потпуности поистовећује са најјачом молитвом: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“ Када човек ту молитву изговара из срца и душе, тада, како каже један свети отац, пакао задрхти. А човек не задрхти ни мало када чини зло, када лаже или када греши. Али Господ је милостив, зато му се молимо. Прво да благодаримо Богу што нам је дао телесни вид. Имао сам прилике да разговарам са слепим људима и посрамио сам се шта они виде. Рекао сам себи: „Ви сте богатији од мене, јер имате духовни вид.“ Заиста сваки иоле духовни човек види шта је у другоме, али прво мора да види шта је у себи. Нека нам Господ помогне и нека нам ова данашња јеванђелска прича буде стално на уму. Јер и овај телесни вид који данас имамо, сутра може да се изгуби. А најтеже је за човека, како каже свети Владика Николај, када му се затвори телесни вид, а није му се отворио духовни. А да би нам се отворио духовни, треба духом да живимо. Бог да свакоме да духовног вида.
Бог вас благословио.”
ЕПАРХИЈА ШУМАДИЈСКА
БОНУС ВИДЕО:
