Овај народ карактерише то што се никада нису идентификовали са неком територијом па је њихов идентитет интимно повезан за специфичним идеалом слободе који се потом манифестује у свему што раде. Ваљда због тога су им Византинци и дали име које их прати до дана данашњег.
У питању је традиционално путујућа етничка група која махом живи у Европи и обе Америке, а порекло (по свему судећи, у недостатку њиховог усменог предања а у складу са лингвистичким доказима и ДНК анализама) води са индијског потконтинента.
Дуго се веровало да су првобитно из Египта, због чега се на енглеском говорном подручју одомаћио назив „гипсy“, односно „џипси“.
На пут су из северне Индије кренули пре хиљаду до хиљаду и по година, или се одвајајући од народа Дома или са њима делећи приближно исту историју.
Године 1192. Махмут Гор – авганистански султан, побеђује Притви Раџу Чаушкана, ослепљује га и Роме после 21. краљевства протерује из Индије. Те године они напуштају Пенџаб, северни део Индије, и од тада траже своје место под сунцем.
Кад је реч о њиховом путу у Европу, у етапама су мигрирали по целом нашем континенту; не без проблема, пошто од како су овде трају и њихови прогони и изг
13. век их је видео у Анадолији, а у 14. веку су већ прешли на територију ондашње Византије и јужних делова Српског царства, да би на концу тог столећа дошли до делова Црне Горе и већег дела Румуније, као и јужне Грчке и Крита.
Њихов прави продор почиње са доласком Османлија када у гомилама крећу да се насељавају на Балкану, а многи настављају даље: током 15. века стижу до Централне Европе, северне Немачке, Низоземске (данашња Холандија и Белгија), Француске, Шпаније и средишње Италије; до Шпаније је такође дошла и независна група Рома, крећући се Северном Африком.
У наредном столећу су преко Француске и Низоземске дошли до Енглеске и Шкотске, а одатле до Данске, Шведске и Норвешке; преко Румуније су догурали до данашње Пољске, Украјине, балтичких земаља, Русије и Финске.
Карактерише их то што се никада нису идентификовали са неком територијом и то што немају никакво предање о далекој домовини из које су њихови преци дошли. Због свега тога, њихов је идентитет интимно повезан за специфичним идеалом слободе који се потом манифестује у свему што раде.
КО СУ РОМИ?
У питању је традиционално путујућа етничка група која махом живи у Европи и обе Америке, а порекло (по свему судећи, у недостатку њиховог усменог предања а у складу са лингвистичким доказима и ДНК анализама) води са индијског потконтинента. Дуго се веровало да су првобитно из Египта, због чега се на енглеском говорном подручју одомаћио назив „гипсy“, односно „џипси“. На пут су из северне Индије кренули пре хиљаду до хиљаду и по година, или се одвајајући од народа Дома или са њима делећи приближно исту историју. Године 1192. Махмут Гор – авганистански султан, побеђује Притви Раџу Чаушкана, ослепљује га и Роме после 21. краљевства протерује из Индије.
Те године они напуштају Пенџаб, северни део Индије, и од тада траже своје место под сунцем. Кад је реч о њиховом путу у Европу, у етапама су мигрирали по целом нашем континенту; не без проблема, пошто од како су овде трају и њихови прогони и изгони. 13. век их је видео у Анадолији, а у 14. веку су већ прешли на територију ондашње Византије и јужних делова Српског царства, да би на концу тог столећа дошли до делова Црне Горе и већег дела Румуније, као и јужне Грчке и Крита. Међутим, тада су Роми још увек на Балкану били у занемарљиво малим групама.
Њихов прави продор почиње са доласком Османлија када у гомилама крећу да се насељавају на Балкану, а многи настављају даље: током 15. века стижу до Централне Европе, северне Немачке, Низоземске (данашња Холандија и Белгија), Француске, Шпаније и средишње Италије; до Шпаније је такође дошла и независна група Рома, крећући се Северном Африком. У наредном столећу су преко Француске и Низоземске дошли до Енглеске и Шкотске, а одатле до Данске, Шведске и Норвешке; преко Румуније су догурали до данашње Пољске, Украјине, балтичких земаља, Русије и Финске. Карактерише их то што се никада нису идентификовали са неком територијом и то што немају никакво предање о далекој домовини из које су њихови преци дошли. Због свега тога, њихов је идентитет интимно повезан за специфичним идеалом слободе који се потом манифестује у свему што раде.
ШТА ЗНАЧИ РОМ?
У њиховом језику, „ром“ је мушка именица и значи „човек, муж“. „Романи“ је женски придев, док је „романо“ мушки. Етимолошко порекло ова реч дели са називима индијских народа Лом и Дом и рефлектује санскртску реч „домба“ што значи „човек из нижег сталежа који живи певајући и свирајући“, или човек који припада сегрегатисаној и поробљеној популацији. Поједине њихове групе користе термин „Рома“ као назив за цео народ, али не све; овај термин се још увек бори за првенство против традиционално устаљених назива.
Посебно се то интензивирало после Другог светског рата и геноцида који је над њима извршен од стране нацистичке Немачке те њених савезница (посебно Независне Државе Хрватске, али и Мађарске на самом крају рата када је Берлин у Будимпешти инсталирао на власт фашистичку партију „Стреличасти крст“). У складу са новонасталом политичком коректношћу све су гласнији они који тврде да су сви остали називи расистички и увредљиви, или да се користе на тај начин премда можда нису били такви испрва. Зато се сада поставља питање: да ли је Циганин заиста увредљива реч?
ОТКУД НАЗИВ ЦИГАНИ?
Назив Цигани се, у различитим варијантама, користи у већем делу Европе, са изузетком Велике Британије, као што је горе поменуто. У словенским језицима је ово име махом без икаквих варијација; међу германским народима, Данци кажу „сигојнере“, Немци „цигојнер“, а слично је и код осталих нација из ове групације.
Што се тиче романских народа опет је врло слично па тако Шпанци кажу „хитано“, Французи „житанс“, „сиганес“ или „боемиен“ (јер их је велики број у ту земљу дошао из Чешке; због њиховог специфичног начина живота овај се термин касније усталио да опише весељаке и уметнике који су живели слично њима), Италијани „цингари“, Португалци „сигано“, и тако даље. Тачно порекло појма Цигани вероватно долази од византијске грчке речи „атсинганои“ или „атхинганои“, што буквално значи „недодирљиви“ (ово тврде бројни историчари и лингвисти, мада не постоји опште слагање).
Византинци су ту реч користили првобитно да опишу једну фригијску секту монархијанаца који су као кровни покрет доводили у питање тројединичност бога и наглашавали његово јединство, а Исуса сматрали човеком који је тек крштењем уздигнут на ниво божанства те постао један његов модус. Да ли је ова конкретна секта у било каквој вези са данашњим Ромима, да ли су они били њихови припадници када су стигли преко Мале Азије па им је остао тај назив, или им је он прилепљен из других разлога, отворена су питања на која не постоји одговор али покушаћемо да укажемо на неке важне моменте. Значење ове грчке речи из периода Источног римског царства је врло значајно.
Прво, индиректно указује не само на индијско порекло Рома, већ указује и на то да су Ромеји можда знали да су ови дошли из Индије. Друго, индиректно указује и на то да су првобитни Роми били припадници неког нижег сталежа у хиндуистичкој друштвеној хијерархији. Обе ствари су могуће због тога што у Индији и дан-данас постоји каста „недодирљивих“, људи који су ван свих осталих каста, најнеповлашћенији и најдискриминисанији слој друштва. Мајке у Индији и даље перу своју децу чак и ако их је дотакла сенка „недодирљивог“.
(Касте у Индији јесу де јуре укинуте али де факто и даље постоје и одређују не само свакодневни живот већ чак и живот као такав. Хинду појам за касту је „варна“ значи боја; на врху је свештеничка варна брахмина, затим долази владарско-ратничка варна кшатрија, затим сељачко-занатско-трговачко-зеленашка варна вајшија, и коначно варна слуга и робова – шудри. Изван тог система су „недодирљиви“, који су нижи од најнижих.) Врло је вероватно да су се баш тако преци данашњих Европљана односили према Ромима када су ови први пут стигли.
ДА ЛИ ЈЕ УВРЕДЉИВО РЕЋИ: ЦИГАНИ?
Судећи по етимологији ове речи, одговор је: да. Међутим, ово није потпун одговор зато што занемарљиво мали број људи уопште зна првобитно значење речи Цигани. Са друге стране, неспорно се користи на погрдан начин, па му се чак можда и придаје то значење „недодирљивог“ а да тога нико није свестан. Такође је неспорно и то да се стварањем придева „цигански“ и глагола „циганисање“ ствара додатна димензија увредљивости, да не помињемо називање циганином некога ко није Ром због његовог понашања које се сматра „карактеристичним за Роме“.
Да сумирамо: Цигани, премда одомаћен и традиционалан назив за овај народ, погрдан је у врлини своје етимологије а и махом се користи на погрдан начин, да увреди и повреди. Међутим, многи егзоними (називи за народе које користе други народи) су слични. Узмимо само Немце (који нису знали словенски језик па су нам били као неми) и Угаре (како смо некада звали Мађаре, и како их махом други народи и данас зову, због њихове сличности са хунским варварима).
