Koliko je samo suptilnosti neophodno da nežnost reči nadvlada
zveket, čitaj u 2l. veku – laserski šum oružja, dugoročno
nagomilavanog, da bi se isto koristilo u bescenje ljudskih života.
Oduvek su ljudi svoju nemoć koristili kroz pesmu, pokret ili ples, da
svoj urodjeni utopizam u nekakvom budućem životu, opravdaju u
sadašnjem postojanju. Noseći ritam u sebi, taj maleni damar koji ih
održava u životu, nedrili su trenutak nade u neke izvore hladne, ali pitke,
vode kao poslednju kap koju neguju na izgrubelim dlanovima. I tako u
krug.
Večnost kapljice života, snova i ljubavi, ali i iskušenja, progona i
smrti, naličje je jednog te istog univerzuma sagledanog žmirkavim
očima bede i tuge, ili ozračenim i raskalašnim očima bogatog sveta. Biti
izmedju je možda i najbolja opcija, ali nije lako uvek uhvatiti stranu
sredine… A vetar nosi sve pošasti koje može skupiti pod svoje okrilje.
Ima tome pune četiri decenije kako je Parni Valjak objavio svoj
osmi studijski album pod nazivom Uhvati Ritam, samo godinu dana
posle izlaska prethodnog projekta nazvanog Glavnom Ulicom. Svakako
da ima sličnosti izmedju njih, no, lično mislim da je Uhvati Ritam nešto
vedriji, razdraganiji, i u muzičkom smislu, zreliji projekat. Tačno je i to
da su sve numere na granici izmedju jačeg popa i mekšeg roka, da su sve
teme izuzetno lepršavo razradjene, a u isto vreme protkane nekom
setom.
Uhvati ritam je jedan optimističan dogadjaj koji sve teme redja u
jedan niz lagodnog sadržaja, čak i onda kada je ljubavna patnja
neminovna, ona se proživljava kao nešto što se veoma lagano nosi,
onako pomirujuće bez poriva agresivnosti i uzaludne posesivnosti
jednog ljubavnika u odnosu na drugog. Lako je pevati o ljubavi, treba je
preživeti i onda kada samo sen od nje ostane, kada se zapitamo kuda se
sakrila i gde su otišli oni ideali i vera u istu. Hus, idejni vodja Valjka, je
sve to na jedan suptilan način izneo, u jedno vreme, kada se ni gubitak
ljubavi nije toliko tragično doživljavao, i kada je povredjeni sam svoje
rane zbrinuo.
Na albumu je vidljiva i saradnja sa dva beogradska pevača koji su
bili u zaletu, tek su počinjali svoje karijere, svaki na svoj način. Dejan
Cukić, kao sjajni vokal, moćnog i razložnog glasa, odlično je podržao
sve visoke tonove i pretkazao da se na njega može i te kako računati.
Momčilo Bajagić Bajaga je, posle višegodišnjeg učestvovanja u jakom
prvoligaškom bendu, počinjao solo karijeru, virtuoz na gitari, prepun
muzičkog vica i simpatičnih aranžmana, sasvim pristojno se uklopio u
prateće vokale na naslovnoj numeri, više u smislu podrške koju je davao
starijim kolegama, nego što je kvalitetnim vokalom doprineo podizanju
same numere, za razliku od Cukića.
Uhvati Ritam je bio smisleni poduhvat kada se nazirala neka, sada
se već može reći sa ove vremenske distance, varljiva nada, ali koja je
tada respektabilno tekla u smislu mnogo većeg uzajamnog davanja i
ličnog poštovanja, no kao sada kada se samo trči za plenom. Taj pevljivi
duh ljubavi i radosti oseća se kroz ceo album. A tek o kolegijalnosti
izmedju bendova, ne treba trošiti reči.
Protek vremena nije ostavio traga na albumu, neke teme kao da su
sada sišle niz vokabular ljubavi i strasti. Umereno i dostojanstveno, sa
puno razumevanja, vere i nade klize note vedrine u jedno vreme gde se
još uvek nisu nazirale krhotine budućih neostvarenih nadanja. Sam
Valjak je tada samo potvrdio zrelost, stabilnost i raskoš koju je negovao
deceniju unazad. Pored naslovne numere, izdvojile su se pesme Ostani
sa njim, Samo ona zna i Pusti nek traje. I na kraju, citiram finalizaciju
samog albuma… "Ljubavi primaš koliko i daješ…". Razmislite i o tome
dok očima pretrčavate po ovom tekstu. Ako zaista želite uhvatiti ritam
života, usporite malo, videćete da vredi. Živeli.
Miodrag Marković
