Нагомилано и никада у довољној мери рашчићено мешање култова Светих Параскева ранохришћанских и Свете Петке Нове, створило је у 20. веку извесне празнине у еортолошком памћењу наше Цркве.
Те празнине довеле су до новог израза тога мешања, до стапања Свете Петке Српске, са Преподобномученицом Параскевом Римљанком у лик такозване летње, „Трнове Петке”, која се тако назива и у званичном црквеном календару и, сасвим логично, одавно у простонародној побожности доживљава као последња у низу светица, чијим се празновањем окончава низ тзв. „женских” летњих празника, после Свете Недеље, и Огњене и Благе Марије, са примесама старих сујеверја.
А о чему је заправо реч?
У наше време многи наши црквени људи једноставно су заборавили да се 26. јула/8. августа, поред Параскеве Римљанке, у српској Цркви предањски светковало и Пренесење моштију Свете Петке у Трново, а можда, после боравка њиховог у Видину и пада Видина, и у Србију.
Овај свештени догађај збио се на празник Преподобномученице Параскеве, којој је у прослављању придружена и Петка Епиватска, прозвана због боравка у Трнову и „Петком Трновком“, и тако је летњи празник Параскеве Римљанке постао и спомен-дан Преноса моштију Свете Петке Трновке.
Када је сећање на догађај почело да бледи, нарочито после принудног одношења Светитељке Београдске у Цариград 1521. године, епитет Трнова одвојен је у свести народној од ње и пренесен на Римску Преподобномученицу, која се тако претворила у неку бајколику „Трнову Петку“, загонетну и поетичну попут Трнове Ружице.
Ето због чега у нашим црквеним календарима уз овај датум већ дуго, веома дуго не стоји назнаке о празнику Преноса моштију Свете Петке Српске и због чега се он као такав литургијски ни не обележава.
Потврду оваквог мишљења налазимо у сведочанствима о старијој, вишевековној пракси наше Цркве.
Од 14. века наша отачаствена Црква светковала је на празник Преподобномученице Римске и Пренос моштију Свете Петке Епиватске, која је се од 13. и увелико у 14. веку у српским богослужбеним књигама убраја у српске Светитеље. На пример, у Берлинском српском прологу за септембар-мај из четрдесетих година 14. века, ова светица се помиње као други српски светитељ, одмах после и поред Светог Саве.
Штавише, како наводи поменути уважени литургичар старије генерације, „у србуљским штампаним и рукописним месецословима 26. јулија (8. августа) ни не спомиње се Преподобномученица Параскева, него се каже – ‘У тај дан је пренесење моштију Свете Петке”.
Преподобна мученица Параскева, била је родом из Рима, из хришћанске породице и живела је у 2. веку после Христа. Након смрти родитеља, разделила је имање сиромашнима и замонашила се. Проповедала је, у то време, забрањену Христову веру, због чега је била оптужена тадашњем цару Антонину Пију. Међутим, како се цар у то време разболео, Параскева га је исцелила и он је и сам прихватио Христову веру и крстио се, а она је наставила са мисионарским радом и у другим крајевима, због чега је и даље прогањана, затварана, мучена и на крају посечена мачем, по наређењу кнеза Тарасија око 140. године. Њене мошти, према писању житија, биле су сахрањене у месту Трнову, а касније су пренете у Цариград.
Према народном веровању, на дан Трнове Петке не ваља да се меси хлеб, пере рубље, износи пепео или ради било шта од ручних радова како током године не би трнуле руке. На фрескама и иконама представља се у монашкој одећи са крстом као симболом страдања у једној руци и гранчицом мирте у другој руци. У нашем народу, веома је поштована, иако није заповедни празник (црвено слово).
