Беле покладе обележавају се као дан праштања и припреме за Велики пост.
Беле покладе, један од најважнијих дана у православном календару пред Велики пост, обележавају се у недељу, 22. фебруара. Овај празник означава последњи дан пре почетка најдужег поста у години и симболичан је тренутак када се верници припремају не само променом исхране, већ и односом према другима — кроз праштање, помирење и унутрашње смирење.
Назив празника потиче од „беле“ хране — млека, сира, јаја и кајмака — која се тог дана још конзумира, док је месо већ изостављено. Зато се недеља Белих поклада назива и сиропусна, односно завршетак периода млечне хране пре уласка у Васкршњи пост. Ипак, суштина дана није у трпези, већ у обичају који се сматрао пресудним: искрено тражење и давање опроштаја. Отуда и народни назив Проштене покладе или Проћке.
Праштање као најважнији обичај
У српској традицији Беле покладе су пре свега дан помирења. Сматрало се да у пост треба ући чистог срца, без замерања и љутње.
„Бог ти опростио, и ја ти опраштам.“
Некада је овај чин имао готово обавезујући карактер. Посебно се веровало да зет мора обићи тастову кућу, кумове и старије рођаке и затражити опроштај како би часно започео пост.
Вечерње породично помирење
У многим крајевима постојао је обичај „праштања у кући“. Породица би се увече окупила за трпезом у мирнијој атмосфери него иначе, а старији су подсећали млађе да се помире са свима са којима су у свађи.
Веровало се да оно што човек носи у души на почетку поста има посебан утицај на његов живот, па се сматрало лошим знаком започети га у љутњи или неразумевању.
Ватре, маскиране поворке и терање зиме
Поред породичних обичаја, Беле покладе су некада биле и дан заједничког весеља. У многим селима палиле су се велике покладне ватре око којих су се окупљали млади, певало се и играло, а понегде се пламен и прескакао — као симбол здравља и снаге у години која долази.
Постојале су и маскиране поворке. Млади су се прерушавали у необичне или шаљиве ликове и обилазили куће, певајући и задиркујући домаћине. Веровало се да смех, бука и маска терају зиму и све зло, док су домаћини учеснике даривали јајима, сиром или слаткишима.
Трпеза последњег „белог“ дана
Како је то последњи дан пре строгог поста, на трпези су традиционално била јела од млека и јаја:
пите са сиром
палачинке
уштипци
пројице и друга пецива
Беле покладе су зато доживљаване као прелаз — граница између свакодневице и периода уздржања, али и прилика да се човек заустави и преиспита себе.
Народна веровања и заштитни обичаји
У народном предању Беле покладе су имале и заштитну димензију. Веровало се да се те вечери окупљају зле силе око домаћинства, па су постојали посебни ритуали заштите.
У неким крајевима:
љуске јаја су бацане у ватру
табани су се трљали белим луком
деци су облачене преврнуте пиџаме
Ови поступци су симболично штитили од урока и „нечистих сила“, а ватра је имала значење очишћења пред пост.
Порука која траје до данас
Иако су многи стари обичаји данас ретки или се чувају само кроз манифестације и сећања, суштина Белих поклада остала је иста — радост, помирење и заједништво.
Порука овог дана је једноставна, али снажна: без праштања нема ни истинског почетка поста. Зато Беле покладе нису само традиција, већ подсетник колико су мир у души и добри односи са људима важни.
(Лепа&Срећна)
БОНУС ВИДЕО:
