У свим храмовима СПЦ служи се литургија Светог Василија Великог ког црква слави првог дана Православне нове године. Према Светом писму, Исус Христос је преузео на себе грехе људског рода, а чин обрезања се сматра знаком очишћења од прародитељског греха.
У запису владике Николаја Велимировића стоји да је, „Христос на себе примио људско тело и поднео бол за грех одређен“.
Према историјском и предању цркве, Свети Василије се упокојио 379. године, у 50. години. Живео је у време цара Kонстантина који је озваничио слободу исповедања хришћанске вере.
Василијева служба, коју је написао сам светитељ, служи се, према канону СПЦ, 10 пута годишње – 1. јануара, уочи Божића и Богојављења, у све недеље Великог часног поста (осим Цветне недеље), на Велики Четвртак и Велику Суботу. Сачувана су многа богословска и апологетска дела Светог Василија кога СПЦ слави и 12. фебруара (30. јануара по Јулијанском календару) – на празник Света три јерарха.
Обичаји и веровања
Многи обичаји и обреди везани су за Мали Божић који се сматра завршетком божићних светковина. Верује се да се на дан Светог Василија не треба свађати, јер ће људе у противном целе године терати баксуз, док се у неким крајевима верује да се данас посебно треба чувати да вас неко не превари.
У неким крајевима се веровало да ће бити родна година ако на овај дан падне снег или буде облачно. У неким крајевима Херцеговине сачуван је обичај спаљивања остатака бадњака, а у многим српским крајевима меси се обредни хлеб или василица.
У богослужбеном календару СПЦ ови празници су обележени црвеним словом као заповедни од великог значаја за православну хришћанску цркву.
