UKUS DUŠE

”De gustibus et de coloribus non disputandum” – o ukusima i bojama ne treba
raspravljati. Biti skladan po motivima šire društvene zajednice ili ti uskog kruga
ljudi, svejedno je. Ne mogu se zadovoljiti ničiji standardi vezani za pomenutu
latinsku izreku. Možete blesnuti za trenutak, biti pohvaljeni stajlingom ili onim što
ste stvorili oko sebe, ako ste uopšte nešto stvarali, sem neobičnog uklapanja boja i
želje da budete poznati i priznati. Ako može, a uglavnom ne može. I ne treba.

Jedno od najboljih muzičkih ostvarenja prošlog veka, a i sada se i te kako drži, je
album od benda The Clash "London Calling" (London zove). Navedeni album je
treće ostvarenje londonskog sastava koji je svoj aktivni period imao u desetak,
možda najboljih rok godina za britanske bendove, od kraja sedamdesetih do
sredine osamdesetih godina prošlog stoleća. Sve ono što je ocrtavalo tadašnje
britansko društvo, velika razlika izmedju malog broja bogatih i ogromne većine
stanovništva gde je srednja klasa već počela da tone ka onoj siromašnoj, problem
nezaposlenosti, problem sa opijatima i rasnim sukobima. Pišem o albumu koji je
svetlost dana ugledao sredinom decembra 1979.godine, ali me nećete razuveriti da
ne prepoznajete i današnju svetsku problematiku. Manje više sve ostaje, ne slično,
nego isto. Jedino se menjaju glumci i raspodele uloga, ali je teatar isti. Samo je
cena koštanja veća.

Sam naziv grupe Clash na matičnom jeziku znači sukob dve vojske, uprošćeno
rečeno bitka izmedju dva moćnika. Nesporno je da u vreme nastanka benda su
postojale samo dve velike sile. Bunt je bio vidno izražen kroz tekstove koji jesu
imali levičarski karakter, ali mislim da se protivljenje monarhiji više očitavalo kao
borba za ravnopravniju raspodelu u kapitalizmu i za bolji život svih mladih koji
teško da su imali neku posebnu alternativu do slabo plaćenih poslova i redovne
kolotečine koju nudi gore pomenuti sistem. Interesantno je navesti i to da je Clash
prodavao svoje gramofonske ploče, iako su to bili dupli albumi, po ceni jedne
gramofonske ploče, a da su ostatak do pune cene sami nadoknadjivali. Isto važi i
za ulaznice, majice i ostale suvenire koji su imali znak benda.

Sam album London Calling je toplo primljen kako kod publike, tako i kod kritike.
Isti se smatra kao jedan od najboljih albuma u istoriji roka. U naslovnoj numeri

pozivaju se svi potlačeni da dignu svoj glas, da izadju iz svojih skrovišta, pruže
otpor, kako nadolazećem ledenom dobu, tako i suncu što nemilosrdno prži, a sve je
to propraćeno strepnjom za topljenje nuklearnog reaktora. Na kraju pesme ide stih
"Hoćete li se nasmešiti, London zove". Nema mesta za dremku, ali ni za strah.

Džo Strumer, Mik Džons, Pol Simonon i Toper Hedon ostavili su jedno blistavo
izdanje za sve generacije koje dolaze i koje bi se rado upoznale sa počecima panka,
uspona istog i laganog smiraja jednostavne muzike koja je širom sveta nudila jedan
siroviji i buntovniji rok, pogotovo za ono vreme. Poenta kod panka je ta silina
sirovosti koja izlazi kroz par rifova. Medjutim, London Calling je ploča koja i te
kako ima muzike, nije puki produkt prostog panka. Ubedljivi tekstovi praćeni su i
jakom stvaralačkom muzikom. Naravno da su u kasnijem periodu iz klasične pank
rok grupe, momci iz benda eksperimentaisali i sa drugim delovima muzičkog
stvaralaštva, bilo je tu elemenata regea, rokabilija i novog talasa. Ali, kasnije, to
već nije bilo to.

Baveći se, izmedju ostalog, krizom sopstvenog identiteta i tražeći sebe kroz već
postojeći društveni okvir koji nije zadovoljavao mladi naraštaj, navedeni album je i
dan danas aktivan. Biti mlad, želeti mnogo, a imati tako malo, predstavlja uvek
nesklad izmedju mogućnosti i želja. Uvek treba i želeti više no što se nudi, jer
samo tako se ostvaruju snovi. Vredi probati bar.

I na kraju, zašto sam ovaj tekst podveo pod Ukus duše. Iz razloga što sve ima svoj
miris, ali i uskus. I sreća i tuga, i bol i užitak, naravno da je to sve za ljude i
njihova okruženja. Lično, album London Calling (London zove) ima mi gorko-
ljuto-slatkasti ukus. Ali zašto ukus duše… Zato što najbolje stvari se nikada ne
mogu bukvalno materijalno opipati, kao što su ljubav, a zašto ne i duša. Imati nju,
znači prvo imati samog sebe, a kada se uspostavi ta ravnoteža u samom ljudskom
biću, posle je već lakše. Ili bar tako izgleda. A kako istinski miriše… E, to ćete
sami morati otkriti slušajući ovaj album. Verujte, nećete se pokajati, bez obzira
kome žanru muzike preferirate.

Miodrag Marković

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://palankadanas.com/ukus-duse/