У данима Страсне седмице, сваки дан носи своју дубину, смисао и поруку. Велики уторак, како га верни народ назива, посвећен је тишини, скромности и – милостињи.
Ово је дан када се не говори много, али се много осећа. У неким крајевима Србије, овај дан се назива и „завалита“ недеља, управо због тежине и дубине поста који га прати. По обичају, једе се само једном у току дана, и то нешто сасвим једноставно – чаша воде, гутљај кафе, без раскоши и разметања.
Прича о десет девојака – опомена кроз векове
На данашњи дан, сећамо се приче о десет девојака из Јеванђеља по Матеју, којом нас је Господ поучио нечему много већем од спољашње дисциплине – милостивом срцу.
Пет девојака било је мудро – оне су, осим чедности, показале милост и отворено срце за друге. Друге пет – иако девствене, заборавиле су милостињу, па су их мудре надмашиле не само у делима, већ и у души. Господ их назива „неразумним“ јер су заборавиле оно мање, али једнако важно.
Ова прича је снажна порука: није довољно бити само уздржан и праведан – треба бити и милостив, саосећајан, благ.
Милостиња – молитва кроз дело
На Велики уторак, давање милостиње има посебно место. То није само чин доброте, већ молитва у покрету.
Како каже Свето писмо:
„Милостиња ослобађа од смрти, она чисти од свакога греха. Боље је давати милостињу него сабирати злато.“
Зато се данас верници подсећају да отворе руку, да учине добро, па макар то било комад хлеба, покривач, осмех, чиста намера. Бог не гледа величину дара, већ срце које дарује.
Дан поста, скрушености и припреме
Данас није дан за гозбу, ни за галаму. Данас се не отварају фиоке – већ душе.
Верници који поштују традицију посте строго – једном дневно, без уља, у тишини и молитви. То је дан унутрашњег чишћења, како би се у срце уселила светлост коју Ускрс доноси.
Велики уторак нас не пита шта носимо на себи, већ шта носимо у себи.
Не тражи богатство речи – тражи искрено дело.
Нека нам овај дан буде подсетник да врлина не живи само у речима, већ у сваком тихом гесту милосрђа.
