Српска православна црква и њени верници данас се сећају Светог Стефана Српског Слепог. Син Ђурађа Бранковића ослепљен је усијаним гвожђем по наредби турског султана Мехмеда II.
Он је српски деспот који није желео да постане турски вазал и одрекне се српства, због чега је умро слеп и у највећој беди.Ђурађ Бранковић био је унук кнеза Лазара, син његове ћерке Маре и Вука Бранковића. На престо Србије дошао је после смрти Лазаревог сина Стефана Високог. Ðурађ је имао шесторо деце из два брака и пред Турцима се 1441. склонио у Дубровник. Те године његове синове, полубраћу Гргура и Стефана Бранковића, султан Мехмед II је ослепео усијаним гвожђем.
Само три године касније, Ðурађ Бранковић је уз помоћ Мађара повратио земљу Рашку и ушао у Смедерево. Kад је 1456. умро, наследио га је једини син који није био слеп, Лазар. Он је брзо умро, и то без наследника, па је на престо после периода немира 1458. године дошао слепи Стефан Бранковић.
Али већ наредне године Стефан Бранковић је прогнан из Србије, најпре у Хрватску, где је живела његова сестра удата за тамошњег грофа, па у Албанију, где је имао рођаке и где се 1460. године оженио Ангелином, ћерком једног властелина и свастиком Скендербега. По његовој препоруци, 1465. купио је на северу Албаније замак и назвао га Београд. У њему је провео више од десет година. Живео је у сиромаштву, подижући децу Ðорђа и Јована, будуће српске деспоте, и ћерку Мару. Умро је 1476. године.Осам година после смрти његове мошти су биле још целе. Ангелина их је са синовима преко Беча и Будима пренела у Kупиново и положила их у тамошњу Цркву Светог Луке. Од тада сељене су Влашку, па враћане у Срем, да би их 1716. Турци спалили заједно са моштима Ангелине и његових синова.
Пет година касније у Kрушедолу је нађено само десно стопало Светог Стефана Слепог и оно се и данас чува тамо. У том манастиру је и његов лик на зидном живопису и на иконостасу. Црква га слави 22. октобра. Трагична судбина… Свети Стефан Слепи, деспот Србије Трагична судбина… Свети Стефан Слепи, деспот Србије Мајка Ангелина
Ангелина Бранковић у Kупинову је саградила цркву посвећену Светом Луки да би у њу положила мошти свог супруга Светог Стефана Слепог. Није познато да ли се замонашила тада или пре доласка у Срем. Подигла је и манастир посвећен Сретењу Господњем, недалеко од места где ће касније бити саграђен Kрушедол. Ту је провела остатак живота, бдећи над моштима супруга и снова. Умрла је 1520. године и сахрањена је најпре у свом манастиру Сретење, а затим су мошти пренете у Kрушедол и стављене у ковчег заједно са моштима млађег сина Јована.
У Kупинову све до 1930. близу Цркве Светог Луке постојала је црква посвећена овој светитељки. Тома Вучић Перишић 1858. подигао је у Закути цркву посвећену Ангелини. Њен лик, у црној монашкој ризи, са крстом у руци, приказан је на многим иконама. Једну од њих, ону у Српској Црњи, радио је Ðура Јакшић. Српска црква прославља је 12. августа и 23. децембра.
Синови Стефана Слепог
Угарски краљ Матија Kорвин дао је 1486. Ðорђу Бранковићу поседе у Срему да би могао да задржи титулу деспота. Али кад је Kорвин четири године касније умро, Ðорђе се нашао на мети угарских великаша, па се 1497. одрекао деспотске титуле и замонашио, узевши име Максим.
Са мајком и братом, такође монасима, прешао је у Влашку, а од 1513. до смрти три године касније био је митрополит београдско-сремски. Црква га слави 31. јануара. После Ðорђевог одрицања од престола, титулу српског деспота понео је његов млађи брат Јован. На страни Угара борио се против Турака за ослобођење земаља којима су владали његови преци.
Умро је 1502, а његовом смрћу нестао је и последњи деспот из породице Бранковића. Хроничари му приписују ктиторство манастира Дивоша, а кажу да је са братом Максимом обновио Привину главу, Шишатовац и Фенек. Прославља се 23. децембра. Овај фељтон писан је на основу монографије „Свети Срби“ др Слободана Милеуснића, у издању „Православне речи“ из Новог Сада. Фотографије су такође преузете из ове монографије.
