Док тихо лелуја звук виолине на ветру, спајају се небеске шатре у отапајућем мирису времена снова, без циља и плана, само су пар сати на располагању између жеља младе љубавнице и човека који гаси своје жеље, споро догоревајући као жар цигарете у мраку, онако страствено обележавајући минуте и откривајући скривене начине љубави.
Ветар је њихова музика просута на шареном космичком ћилиму, они плове на речима откровења којима скривају своје туге. Да, Апокалипсо, музика као слуга им из недара излази и одлази. И док све тихује, све ствари у окружењу сећају на време, као неки реликт остављен на раскрсници прошлости заваљених у сенци додира руку. Да, то што свира су руке, нема разлога за страх. Пустите их да иду саме, наћи ће оне већ оне ноте што дубоко снију испод гомиле прекривача.
Буђење у оку, уху и свим осталим чулима је у току, тај бешумни приказ трагача је само путоказ за смиривање таласа и уплива у мирну луку. Две носеће нумере, са два албума свестраног музичара и препознатљивог вокала, једног од оснивача новоталасног мегабенда Хаустора, а сада слободног уметника у оном смислу који приказује саму слободу опхођења, како према другима, тако и према самоме себи, рецитујући поезију на акустичној гитари, палећи ватре тамо где их нема на тимпанима слободних прича и нежних тонова клавира, су само делић оног киста који боји сличице у животу Дарка Рундека.
Тај шумећи колор није штетан за око, уху прија, а причице испричане на његовим соло надахнућима
спојеним у та два албума, више него изричито говоре о хтењу музичара-уметника који цени сопствену слободу мисли. Отужни звук клавира и развучена нит виолине као да цепају људску таштину на делове,стиче се утисак да тај виртуозни јек долази дубоко из утробе земље, ломи стаклене љуштуре на ситне делиће и закопава их дубоко у вртовима прошлости.
Е, сад, трећи хит наведеног аутора, Македо, са албума Руке, је мегахит кој просто осветљава комплетног музичара. Једноставно, Македо је срж оне музике коју Дарко Рундек ствара. Он је заиста на врху планине, у дубини мора, на
размеђи између тла и небеса, открио, не дивље косе и ока два, но себе самог. Пустолов у чаробном етно богатству овог подневља са маленим крицима који излазе из њега и тај сурови поклич спреман да одува све горке приче, бајке никада не испричане и песме неизведене на неком рамену туге и љубави, све то кипти
између редова просутих по првом снегу.
У својој соло каријери Дарко Рундек је издао укупно шест албума (седми албум је изашао 16.12.2022 као обрада Рундекових песама са џез оркестром хрватске радио телевизије). Kао што су га са претходним бендом Хаустор, пратили хитови Ђевојке у летњим Хаљинама, Болеро, Ена, Шал од свле,тако га у соло каријери прате Македо, Апокалипсо и Руке.
Пребег од фрустрирајућих догађаја на овим просторима ка стабилним цивилизацијским музичким одорама, цртач људске драме, комбиновао је и са нумерама које подсећају на француске шансоне, ту су хармоника, гитара, виолина,
а у даљини нумера као да се тихо причује и стари вергл. Но, увек је ту присутан и Дарков специфични глас обојен текстовима који се претачу у симфонију љубави, а затим сливају као рика лавова низ пешчане пустиње овог света.
Има нека веза између онога што раде Стинг и он. Обојица су врсни музичари, изражавају се мултимедијски и мултикултурно, поседују сопствени аранжерски стил, само нама је, ипак, некако пуно ближи Рундек са његовом симфонијом живота одсвирано и
препевано кроз риме човека који се разилази са будућношћу, презире прошлост, али задржава тај пустињски песак у својим џеповима као путоказ у садашњем времену. Циљ му је крочити у космос и оставити трага по музичком путешествију. А дотле, Рундек ће са својом Екипом, а има их поприлично на сцени, учинити све да нас, не само задиви својом музиком, него и образује на начин близак свима нама на овом поднебљу. Ту су гитара, труба, саксофон, удараљке и магични страствени вокал. Поменуто умеће бенд је приказао и у Паланци 17. децембра, а све у организацији Панк Рок Кафеа.
Очигледно да је Рундек превазишао капацитете самог кафеа, али су се организатори виспрено снашли и организовали догађај у банкет сали Kарађорђе. У вези самог Панк Рок Кафеа морам истаћи да ни на који начин не
вршим рекламу истог, да пишем у вези догађаја који он организује без икаквог бенефита, што значи да је све из мог личног џепа, али да људи који стоје иза њега заиста заслужују да буду поменути, да не кажем похваљени. А лично сумњам да ће се власник и компанија обогатити, с обзиром да су цене концерата које су организовали најјефтиније у окружењу (лако се може проверити компаративним путем са осталим догађајима, како у блиској регији, тако и у даљој).
Иначе, не памтим да је на наведеном простору икада организован било какав концерт, а камоли овако озбиљан наступ једног реномираног уметника. Озбиљност и величина ствараоца из било које области лако је уочљива из понашања истог да му је сасвим свеједно где наступа, он своју позитивну креативност стално надограђује, односно држи један висок ниво презентације својих дела на на начин који се исказује, између осталог, и креирањем високо подигнутих стандарада у изведби својих остварења, без обзира где се свирало.
Такав високи стандард презентације имали смо прилике да одгледамо и одслушамо и у суботу 17. децембра
у поменутој сали. Сам наступ Рундека и бенда могао је бити ограничен само акустичношћу саме сале. Све остало, што је било у домену самих извођача, имало је нежну боју патине, златног листа и мириса првог снега. Расипао се звук корака по балканској калдрми, сета и туга у очима заљубљених, осећао се укус јутарњих мразева, као да је музика дискретно штипала за лице, но осетио се и дах париских предграђа и баршунасто миловање звукова по коси. Са звуцима инспиративне сцене долазило је и неко другачије време, као да је прошлост клизила низ време, повремено обасијајући тренутке неком угодном смиреном светлошћу.
Повремено се стекао утисак да гитара шапуће, да труба твори неки нови космички концепт лутања од немила до недрага, рецитујући неку скривену страхоту само њој знану, али тако језгровито укомпоновано са ритам секцијом попут маршевских корака победничке војске. А шта тек рећи за оне сетне тонове које је осуо из себе саксофон… Вокали јасни, смирени, баланс између сценских покрета музике је евидентан, наиме, све је у функцији саме музике и поруке коју са собом носи текст.
Он је опор и изложен стварном окружењу. Од ангажованих текстова до љубави скрханој у неким тамним очима, од жеље за лутањем до мирних токова животног слива у некој забити са много досањаних снова и иживљених дана.
Да ли због тога што нисам очекивао онакав дувачки егзибиционизам који су те вечери оставили Ана на саксофону И Игор на труби, њих двоје су мој најјачи музички утисак вечери. Поготово она беспрекорна нит којим су се повезивали труба И саксофон, онај златник који се окретао на длану Рундека којим се стари хазардер
вешто служио да опчини присутни аудиторијум.
Наравно да је више него успео у томе, вешто је спојио кишно загребачко поподне са муљавим временом овдашњим, али је то вече засијало посебним сјајем свих добрих људи који су, у тим тренуцима, били заједно као некада у дечачким сновима, важни, макар на тренутак, сетни, али уз осећај да им је барем мало враћено оно што им је отргнуто кроз живот којим су корачали, а Дарко Рундек и екипа су им пружили баш тај угођај да су и они важни на овој планети. Да, важни смо сви ми, барем некоме и то је смисао постојања нашег.
На концу, хвала Дарку, Ани, Игору, Мири, Силвију и Року, што су све те унутрашње гласове спојили у један, онај наш, заједнички и што је пар стотина заљубљеника у музику имало прилику да се увери још једанпут да праве вредности трају. Док је и људи…
Миодраг Марковић
