У Народном музеју у Смедеревској Паланци одржана је промоција књиге „Мој свет око света“ аутора Зорана Богдановића. Зоран је рођен у Смедеревској Паланци, завршио је одсек за туризам и годинама се бавио новинарством. После завршених студија одлучио је да крене на пут око света, тако је и настала књига коју је представио публици у свом родном граду.
„Био сам на путу око света две и по године, по повратку сам радио на Арт телевизији, да бих 1997. године отишао на пар месеци у Кину а остао сам 20 година. Данас се бавим бизнисом, трговином са Кином. У новембру месецу је промовисана моја књига, у којој пишем како сам у време без интернета и гугла успео да обиђем свет. То је моје прво дело а већ полако припремам и другу књигу, у којој ћу писати како сам провео 20 година у Кини“, рекао је Зоран Богдановић.
Када је кренуо на пут око света, а било је то 11. септембра 1992. године. Зоран Богдановић из Смедеревске Паланке имао је 26 година.
Пази да се не изгубиш!“, говорили су ми пријатељи када сам из Дома омладине y Београду једним ранцем пошао на аутобуску станицу где сам ушао у први аутобус за Нови Сад. Желео сам да по копну путујем онако како то ради локално становништво: возовима, аутобусима, камионима, аутостопом, коњском запрегом, пешице, па и на магарцима.
Зоран је кренуо на овај пут са својом скромном уштеђевином од 2.400 марака коју је потрошио 65. дана у Лос Анђелесу. Зато је тамо морао да ради, прво као кувар у једном ресто- рану за 600 долара месечно, па као помоћник конобара, а затим је разно- сно лице за пристојнију плату од 1.800 долара. После две године путовања поново је остао без новца, овога пута у Пекингу где се запослио на универзитету као предавач енглеског језика на часовима конверзације. Читав један семестар сваке вечери је на енглеском причао са 30 младих Кинеза о свему, а највише, наравно, о земљама, културама и људима.
Зато је, каже, и кренуо на пут око света да он би га упознао и разумео. А за то су му најважнији били људи и ево шта је у свом дневнику написао о људима једне вечери на Тибету: „За мене на овом путу нема странаца. Циљам право у срце и душу људи и препозна јем њихове добре вибрације. Разни склопи: раса, боја, религија, обичаји… били су оптичке илузије. Знао сам да је важно да прво верујем људима које називам странцима, а онда да их поштујем и на крају волим. У пуној мери људи ће то узвратити. На овај начин можемо да створимо рај на Земљи.“
Зоран је током путовања сретао много људи из Југославије. У једном лондонском пабу слушао је Коју из Дисциплине кичме“, а у кафану Београд“ у Северном Холивуду ишао је ca друштвом да би слушао Цунета Гојковића.
Са нашим људима сретао се и на улицама Пекинга, а од свих издваја човека који је пре десетак година кренуо одавде на пут око света бициклом и остао у Пекингу поставши његова ве лика атракција као власник јединог ресторана у овом граду где се може јести српски роштиљ.
У престоници Монголије Улан Батору сусрео се са нашим грађевинцима из Смедеревске Паланка, који су тамо били на привременом раду.
Што не идеш авионом? Где ћеш, бре, на воз! Ако ставиш крмачу на воз ће се опраси до Паланке!“, одгова рали су га они од путовања Трансибирском пругом, које је, до Москве трајало пет дана. Затим су Зоран и Милена кроз Украјину. Молдавију и и Румунију стигли до Београда
Тако један авантуриста и путник око света доживљава нашу планету. Хтео је само да је упозна, осети, разуме… Није желео да остане у неком граду и лепо живи зарађујући пристојан новац. Све што је зарадио на путу на путу је и потрошио, у Београд је стигао са десет долара у џепу.
Он свима препоручује да једном у животу крену на пут око света, а свако има свој пут и свој свет.
