194
Једночинка о односу прогоњеног и „забрањеног“ писца Вањека, принуђеног да ради у фабрици пива, и његовог, у пиву огрезлог директора, Славека – који доживотно пати због тога што није постао пивар у Југославији, указује нам на проблем строгог остајања при принципима, односно инсистирања на људском достојанству.
Да ли је морално остати непоколебљив, чврст и стамен у одбрани „истине“, уколико се тиме најнепосредније угрожавају други људи? Или, са друге стране, нису ли „слаби“ и склони компроимисима – управо они људи које осим достојанства оптерећује и брига за чланове своје продице, исувише мале или слабе да би сами брнули о себи?Овај сукоб две етике редитељ Милан Нешковић оставља у ненаметљивом другом плану, допуштајући гледаоцу да се у климаксу комада запита – шта је уистину исправно поступање: непоклевбљивост или спремност на компромисе, онда када се процени да извесно повиновање сили доноси мање зло (највећем броју људи), од храброг деловања „протв струје“.
Никола Ракочевић, у улози Вањека, речито глуми и у сценама ћутања, износећи своје реакције на пијану логореју свог саговорника, без посебне гестикалуција, лаком и готово неприметном акцентацијом појединих речи.Са друге стране, Миодраг Радоњић се у улози Сладека показује као глумац великог формата, чије „тестерасто“ алкохоличарско расположење на момете показује обрисе људског саосећања, и спремност на отпор – ограничене егзистенцијалним приликама у којима се налази. Моралне дилеме никада нису црно-бели свет, односно социјална димензија проблем моралности суочава са интеракцијом људских односа (на шта, као сценски знак, сугерише чешка верзија познате песме Прљавог Казалишта – „Црно-бели свет“, која трешти са радија у завршници комада.).
Осећају тескобе, која одређује судбину актера Хавловог комада, уверљиво доприноси сценографија, која асоцира на кавез, стешњени простор који прати сваки тоталитаризам. Ово сенографско решење, које потписује редитељ Нешковић, захтева од гумаца да буду експресивни без много мизансцена, а то Радоњићу и Ракоћевићу чини се лако полази за руком. Сценској убедљивости знатно доприноси и сценографија Биљане Гргур.
Паланачка публика са несвакидашњом пажњом је отпратила извођење представе, наградивши на крају протагонисте овацијама.
