У недељу 27. октобра 2025. године, када наша Света Црква прославља Свету преподобну Петку Параскеву, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију у храму Свете Петке у Смедеревској Паланци.
Митрополиту су саслуживали: архимандрит Петар, протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, протосинђел Павле, протосинђел Евстатије, јереј Марко Аћимовић, јереј Александар Цветковић, протођакон Стевица Рапајић, протођакон Иван Гашић и ђакон Дејан Јовановић.
Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Високопреосвећени се обратио верном народу рекавши:
“У име Оца и Сина и Светога Духа.
Помаже вам Бог, браћо и сестре. Срећан данашњи празник Свете преподобне матере наше Петке Параскеве. Срећна слава овоме храму, браћству, свима вама, браћо и сестре, који припадате овој парохији, односно овоме храму, као и свима онима који данас славе Свету Петку као своју крсну славу. Нека је свима нама срећан празник и благословен, а сигурно да је благословен, јер смо се у име Господње сабрали да се данас помолимо Богу, да се данас помолимо преподобној матери нашој Параскеви Светој Петки. Ја верујем, драги моји, да ви знате боље од мене да је ова светитељка живела у 11. веку. Као млада девојка и хришћанка, како стоји у њеном житију, отишла је рано у Свету земљу, у Јорданску пустињу, скоро до краја свога живота остала је у тој пустињи, у највећим подвизима, али и у највећим искушењима. Али се она предала Богу, предала се молитви, и све је то чинила, браћо и сестре, да би задобила Царство небеско. Света Петка је рођена од честитих и богатих родитеља, живела је и васпитавала се у вери православној и посветила је свој живот Богу и ближњима. Дакле, није одвајала Бога од ближњих, нити ближње одвајала од Бога. То је веома важно да знамо, и не само да знамо, него тако и да поступамо, браћо и сестре. Ми, нажалост, често, можда помислимо: лако ми је некако да волим Бога кога не видим, али ми је тешко да волим онога који је поред мене. А ту је суштина – да кроз Бога заволимо онога који је поред нас, а исто тако преко онога који је поред нас да заволимо Бога. То је хришћанство, то је љубав, то је, браћо и сестре, смисао нашег живота овде на земљи. И заиста, ова светитељка као монахиња угађала је Богу дан и ноћ, трудовима и молитвама својим. Ми славимо Свету Петку, наш народ је слави, њу славе сви православни, али је славе и они који нису православни. Али осећају дејство молитве и јачину молитве којом се Света Петка моли за род људски. Дакле, браћо и сестре, и ми када славимо Свету Петку и када јој се са искреном вером обраћамо, будући да она има слободу пред Богом, Бог јој излази у сусрет, Бог прима њене молитве и помаже онима за које се она моли и за које се ми молимо њој. Када славимо светитеље Божије, браћо и сестре, поред тога што им се молимо, ми би требало да завиримо у своју душу, да завиримо, браћо и сестре, у своје срце и да видимо како то ми разумемо и како ми уопште схватамо светитеље Божије и како уопште схватамо светост Божију. А светлост Христова просвећује свакога човека који долази на свет, свакога онога који жели да буде просвећен светлошћу Христовом. Онај који не жели, он неће ни бити просвећен светлошћу Христовом, он ће бити просвећен у ствари својом тамом. Својом тамом ће бити просвећен јер мисли: не треба ми просвећење, довољан сам самом себи, знам све, могу све. Дакле, браћо и сестре, ми кад уопште размишљамо о светитељима, нередко мислимо како су светитељи, како бих рекао, неки надљуди, као да они нису били од крви и меса као и ми. Као да нису они једни од нас. А они су управо једни од нас. И они су носили тело, носили душу, и они су клецали у току свог живота, падали, али устајали.
И кад год су устали, они су све више и више благодарили Богу што их је Бог подигао. И тиме су они све више и више волели Бога, а преко Бога заволели и друге, и ближње, браћо и сестре. И најбољи пример је Света Петка, али и многи светитељи у томе. Она је потекла из богатог рода, али је знала да јој смисао живота не може бити ништа од овога света. Зашто? Па зато што ништа не носимо од овога света, ово што овде урадимо. Не носимо ни куле, ни градове, ни богатство, ни имање. Носимо само своја дела, али опет питање каква су нам дела. Јер каква су нам дела, таква нам је и вера. Каква су нам дела, ми тако живимо, браћо и сестре. Дакле, она је схватила да ништа од овога света не може да је усрећи или, боље речено, да је приближи Богу. Па ни сам амбијент у коме је живела, а рекосмо била је богата, имала је и раскош, ни богатство које је имала, ни слава, ни положај који је могла управо кроз то богатство да стекне. Све је она то богатство, како каже апостол Павле, сматрала за трице, за мекиње. И зато се није везивала за оно што је пролазно, већ увек се пружала за оним што је непролазно, за оним што је вечно, браћо и сестре. Дакле, она је знала да смисао живота, а када дођемо до смисла живота, онда решавамо сваку своју недоумицу, сваки свој проблем, сваку своју муку, а смисао живота, браћо и сестре, треба да буде да нађемо Христа. Да се сретнемо са Христом, да Христа уселимо у себе, да нам Христос буде центар живота, браћо и сестре, и онда када нађемо Христа, ми смо нашли све. Једино Бог, браћо и сестре, Христос, је испуњење свему ономе што је потребно, пре свега и нама за спасење, а Света Петка нашла је свој мир, свој смисао живота, као што рекох, управо у Господу Христу. А када је нашла Христа, она је све нашла, и оно што је изгубила, или оно што је дала, све је нашла, браћо и сестре, нашла је где? У Христу, нашла је у Јеванђељу, нашла је она у заповестима Божијим. Зато Света Петка треба да нам буде пример у свему – како треба да верујемо у Бога, како, браћо и сестре, да се молимо, како треба да живимо, како треба да се владамо, како треба, управо понављам, да задобијемо живот. Њен живот треба да буде нама узор, а посебно треба она данас да буде узор нашим мајкама, нашим будућим мајкама, нашим девојкама, браћо и сестре, у животу. Да би схватила и мајка и девојка смисао живота, да би мајка схватила који је смисао рађања деце. Да је много важније васпитати дете него ли га чак и родити. А то је много теже. Много теже васпитати дете, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, зато је премудри Соломон на једном месту говорећи о мајкама, рекао: врсна и добра жена, то јесте врсна и добра мајка, вреди више него драго камење. Зато је наш народ то знао да искаже у једној дивној српској мудрости која каже: више од сто учитеља једна добра мајка вреди. И сад замислите мајку која васпитава погрешно своју децу, која своју децу не везује за Бога, него искључиво за себе. И мисли, а то и родитељи, и отац и мајка, мисле: ја сам му дао живот, мора да буде како му ја кажем. А јеси ли ти тај који можеш и смеш да кажеш да будеш као он? Дакле, браћо и сестре, овај премудри Соломон каже да је мајка вреднија него драго камење и још додаје и каже: она уста своја отвара мудро. Пазите, мудро. Зашто? Зато што свака реч мајке, свака реч родитеља, оца, може да буде блага вест, али може да буде опаснија од мача. Од мача може да буде опаснија. И зато су мајке, родитељи, увек пазили на реч. Зато наш српски народ, ми стари, ако има овде нас старијих, они су увек говорили, кад некоме нешто дају, да ли на зајам, да ли у позајмицу, да ли ово, он каже: дајем ти на реч. Пазите, браћо и сестре, дајем ти на реч, а реч се сматрала за светињу. А онда се водило рачуна шта се говори, браћо и сестре, и како се говори. Да ли ми данас пазимо на своју реч као на светињу? Чини ми се слабо. Него причамо. Поготово причамо кад треба друге да оговарамо, кад другоме треба да учинимо зло. Ту речи не штедимо, браћо и сестре. Дакле, мајка отвара мудро своја уста и на језику њеном је наука блага. Зашто? Па зато што мајчина реч треба да буде она топла, јеванђелска реч, реч која оплемењује, а не она која сипа мржњу и злобу, да ли то било у својој деци или уопште. Дакле, браћо и сестре, опет наставља премудри Соломон и каже: мајка пази на владање чељади своје, да би знала да их васпитава. А може ли мајка неваспитана или родитељ да васпита своју децу? Не може, верујте ми. Може бити учен не знам коликом науком овога света, али ако није научио наук о љубави, о жртви, о смирењу, о поштењу, о вери, џаба му све. Дакле, браћо и сестре, мајка која се, каже, боји Господа, заслужује сваку хвалу. Да ли то значи да ми треба да се плашимо и мајке и родитељи да се плаше Бога? Не. Не у оном смислу страха људскога, који ми тако често истичемо, него да се плашимо, браћо и сестре, да се не огрешимо о Бога који је љубав. Бог је љубав. И тако треба схватити страх, да нас буде страх од Бога. И докле год будемо имали страха Божијега у себи, верујте, другачији ћемо бити, другачије ћемо се понашати, другачије ћемо говорити. Нећемо говорити и осуђивати другога да је за све други крив, а само нисам ја. Док год не схватиш да си ти, односно да сам ја, кривац, то што осуђујеш другога, тиме само себи навлачиш муку. Не само муку у овоме свету, него вечну муку, браћо и сестре, јер нема ништа горе од мржње. А мржња је тамо где нема љубави. А где је љубав, ту је све. Љубав покрива мноштво грехова, браћо и сестре. А ми често још и измишљамо, то често говорим, измишљамо непријатеља. Зашто? Па зато што не знамо на који начин да се бранимо. Не знамо прави начин како да се бранимо, него све нам је други крив. Није ти нико други крив, ни теби, ни мени, браћо и сестре. Највећи кривци то смо ти и ја. Јер да смо ти и ја бољи, онда би и онај други поред нас био бољи. Јер пример је, како каже наш народ, бољи од хиљаду речи. Пример треба показати, а не да мудрујемо и да се надмудрујемо како о другоме све знамо. А да ли знаш о себи? Да ли си себе погледао у себе? И шта гледаш у другога? Него погледај прво себе, па ћеш онда другачије мислити о другоме, другачије ћеш говорити о другоме, браћо и сестре. Света Петка, управо она, била је обасјана љубављу Божијом, љубављу према Богу, али је била и обасјана љубављу према ближњима.
И она је управо постала, како каже у житију њеном, невеста Христова. Шта значи невеста? Чиста. Невеста, када изабере свога женика, она је сва сконцентрисања на женика свога. Све што се догађа око ње, уопште је више не занима. Она гледа испред, она гледа кад ће да се сретне са тим жеником. А наш жених, жених наших душа, јесте Господ наш Исус Христос. И управо њега је Света Петка имала као женика, читавим својим бићем пошла је за Христом, за њим, за жеником. А поћи за Христом не значи, браћо и сестре, пре свега променити место. А човек каже: ово ми место смета, морам да променим. Можеш да промениш место ако хоћеш, али докле год не промениш себе, нећеш наћи право место где ћеш имати мир у души, где ћеш имати мир у себи. Дакле, не можемо мислити да ћемо променом места променити све у себи. А поћи за Христом не значи по сваку цену променити нешто у спољашњем амбијенту у којем живимо. Поћи за Христом значи, браћо и сестре, променити себе изнутра. Да ли ми улазимо у себе и да ли ми заиста мењамо себе изнутра, то треба свако од нас да се запита. Дакле, да променимо себе изнутра, јер кад променимо себе изнутра, онда пре свега ми познајемо истину и почнемо да живимо истином. Оном истином за коју Христос каже: познајте истину, и истина ће вас ослободити. А истина је само једна, то је Христос. То је истина. А ми проглашавамо хиљаду некаквих истина, поготово истину проглашавамо кад треба да се оправдавамо, да оправдамо своје грехе, да оправдамо своје понашање. Дакле, браћо и сестре, само онда када смо укорењени у истини, и у правди, и у љубави, онда смо укорењени у Богу. Онда смо са Богом и онда је Бог са нама. Света Петка нам управо то показује – да човек који је своје срце предао Богу нема чега да се боји. Она се није бојала усамљености пустиње, није се бојала лишавања, није се бојала искушења. Њено срце било је испуњено Христом, и у томе је налазила своју снагу. Зато је и данас Света Петка утеха онима који страдају, радост онима који се моле, нада онима који су изгубили пут, и светлост онима који су у тами. Нека би нам Господ, молитвама Свете Петке, дао снаге да и ми у својим животима будемо истрајни у вери, смирени у подвигу и испуњени љубављу. Да се трудимо да у свакоме човеку видимо лик Божији, да не гледамо на туђе мане него на своје грехе, и да се боримо да будемо бољи, да будемо људи који воле, који праштају и који се моле. Јер само тако, браћо и сестре, можемо бити истински хришћани, деца Божија и следбеници светих. И као што је Света Петка цео свој живот положила у руке Божије, тако и ми положимо своје бриге, своје муке и своја радовања у руке Његове, јер је Он једини који све може, све зна и све види. Нека нас све заштити молитвама својим Света Петка, да нам буде покровитељка у сваком добру, чуварка у сваком искушењу и путовођа ка Царству небеском.
Бог вас благословио!”
Радошћу свештеног рукоположења, које је својом благодаћу и очинском љубављу предводио Његово Високопреосвештенство Митрополит, када је благоизволео да рукоположи ђакона Јована Младеновића у чин презвитера и Ђорђа Одавића у чин ђакона, у великој мери је украсио и обогатио молитвено славље храмовне славе.
Овај свечани и благодатни догађај био је истински извор духовне радости за све присутне вернике, који су са побожношћу и сузама радосницама сведочили узвишени тренутак даривања нових посленика Господњег винограда.
Молитвено сабрање, испуњено песмом, радошћу и благодарношћу, било је сведочанство живе вере и саборности Цркве Христове, која у сваком новом рукоположењу препознаје победу благодати и непрекидан ток апостолског предања.
Беседа Митрополита по рукоположењу у презвитера:
“Нема веће радости на земљи него што је служба Божанствене Литургије. Нема гласа ни вести радосније од Литургије, јер без Литургије нема живота. Литургија, како често говорим, спушта Небо на земљу и земљу узноси ка Небу. Зато, ако наш живот не извире из Литургије и не враћа се њој, онда је наш хришћански живот промашај. Велика је благодат служити Литургију, велика је благодат учествовати у њој. А ми данас имамо још једну велику радост: ђакон Јован Младеновић биће рукоположен у чин свештеника. Црква Христова у Шумадији даје му парохију у Батоčини, где ће служити као свештеник. Данас се зато помолимо Богу за њега, да благодат коју прима остане на њему до краја живота, а њега да замолимо да се моли за нас. Драги мој Јоване, данас ће благодат Духа Светога сићи на тебе и просветити те, јер, као што рекох, бићеш рукоположен у свештеника. Данас те Црква Христова призива, а од тебе зависи хоћеш ли то призвање учинити делом свога живота. Хоћеш ли да твоје призвање буде живо сведочанство да те Бог преко тог позива познаје и препознаје. Призван си, зато те данас молим да не посрамиш своје призвање, а нећеш га посрамити ако будеш човек вере. Ако твоја вера буде Еванђелска, жива и снажна, ако њоме живиш и дишеш, онда нећеш посрамити своје призвање. Нећеш га посрамити ако будеш слушао Цркву, јер је Христос рекао: „Благо онима који слушају реч Божију и држе је.“ Ако не будеш слушао, онда је узалуд и моје и твоје рукоположење. Послушност није војничка покорност, него љубав. Ако имаш љубави, имаћеш и послушности. Ако не слушаш Цркву, чућеш оне Христове речи: „Иди од мене, не познајем те.“ А веће осуде за човека, тим пре за свештенослужитеља, нема. Како да нас Господ не позна, кад нам је дао благодат Своју? Како да нас не препозна, кад нам је дао да Њега призивамо својим устима, својим речима, својим рукама? Како да нас не препозна Онај који нам је дао да служимо Божанствену Литургију? Зато те молим да свакој Литургији, сваком богослужењу, свакој светој тајни приступаш са страхом Божијим и са љубављу. Али да би оправдано приступио, мораш добро да учиш, мораш добро да познајеш. Површно знање није знање. Полузнање је горе од незнања. Ми смо позвани у Цркву и призвани да слушамо и да проповедамо реч Божију. Зато Апостол Павле каже: „Тешко мени ако не проповедам реч Божију.“ А ја додајем: тешко и мени и теби ако не живимо по речи Божијој. Данас постајеш свештеник и данас ти се даје оно што се не даје свакоме. Шта ти се даје? Даје ти се да спасаваш душе народа које ти Црква поверава. И знај: и ти и ја ћемо дати Богу одговор за душе свога верног народа. Бог ће из наших руку тражити те душе. А како ћемо спасавати друге ако сами себе не спасавамо? Како ћемо учити друге ако нисмо себе научили, или смо себе научили на погрешан начин? Данас постајеш свештеник, како Бог да, и даје ти се стадо Христово — не да га стрижеш, него да га напасаш, да га храниш речју Божијом, Еванђељем, да га храниш својим примером и својим делима. Будеш ли живео тако, бићеш благословен и пресрећан што те Бог призвао у ово звање. Али зато не смеш да се опустиш. Мораш и треба да свему што се у Цркви догађа приступаш са љубављу, а посебно светим тајнама — са страхом Божијим, јер свете тајне нису игра. Ако им будеш прилазио тако, благодат Духа Светога неће те спалити, него ће те осветити. Јер, проклет је, каже Писмо, онај који немарно чини дело Господње. Моли се, слушај, тражи савет. Не мисли да све знаш. Боље сада учи и мање говори. Народ наш лепо каже: „Ко пита, не скита.“ А онај који каже „ја све знам“, тај управо тиме показује своје најдубље незнање. Они који те слушају видеће има ли у теби знања или нема. Али ти тежи да имаш знање у Богу и по Богу, јер кад имамо знање у Богу и по Богу, онда ћемо стећи и сва остала знања која су на Божије спасење. Нека ти је срећно и Богом благословено данашње рукоположење.”
Беседа Митрополита по рукопожењу у ђакона:
“Ево, браћо и сестре, опет благодатна благодат, сугуба благодат данас. А то је што ће и ђакон Ђорђе Одавић из села Петке, код Лазаревца, данас бити рукоположен у чин ђакона. Његова ђаконска служба управо ће бити у овом јасеничком намесништву. А да се помолимо Богу за њега, да благодат коју данас прима буде на њему. Да га замолимо да се он моли Богу за нас, да се учи у побожности, у вери, у труду, у црквеној послушности. Ђорђе, немам шта много да ти додам, чедо моје, осим онога што сам говорио и приликом рукоположења Јована. И тебе такође треба да добро знају и да много учиш. Али нећеш научити ништа ако се не смириш пред Богом, ако се не смириш пред светињом, ако се не смириш пред светињом олтара. Бог је тај који нама жели добро, али треба и ми сами себи да пожелимо добро — и не само да пожелимо, него да радимо на томе да нам буде добро. Нама све бива по нашој савести, иако често кажемо: „Е, нисам то заслужио од Бога, а зашто ми је овако?“ — није то истина. И тебе ћу, чедо моје, подсетити: никада не тражи кривца у Богу. Па чак и када би се хиљаду пута чинило да је Он узрок нечега, не тражи кривца у Њему — тражи у себи. Ако у теби и у мени нема узрока зла, онда га ни у Богу не може бити. Ако проверимо у себи — имамо ли у себи узрок добра или зла, љубави или мржње, желимо ли мир или немир — онда ћемо знати какав плод носимо. Јер ти и ја ћемо ширити оно што је у нама. Ако имамо мир са Богом и са собом, онда ћемо имати мир и са свима. А ако немамо мира у себи, него стално окривљујемо друге, онда мира неће бити. Јер мир, чедо моје, долази изнутра, из срца. Мир долази од Њега — онога који је рекао: „Мир свој дајем вам, мир свој остављам вам.“ Нека ти ово данашње рукоположење буде на спасење и на добро, и теби и овом намесништву у коме ћеш ђаконовати. Нека твоје служење буде истинско служење — јер ђакони значе слуге. То није ништа понижавајуће. Кад кажемо „слуга Божији“, то није ништа ниже, него је велика част. Радимо се што смо слуге Божије — јер док смо слуге Божије, нећемо бити слуге онога другога. Ако престанемо да будемо слуге Божије, онда ћемо постати слуге онога другога, и тада се нећемо руководити духом светости, него духом овога времена — духом гордости и нечистоте — који нас може одвести у пропаст, да постанемо синови пакла уместо синови светлости. И теби ћу, као и Јовану, рећи: чувај своје молитвено правило. Без молитве, без духовне и телесне приправе, никада не приступај служењу Божијем.”
По заамвоној молитви, у духу радости и благодарности, извршен је свечани опход око храма са светом Ризом Преподобне Матере Петке, небеске заштитнице овога светога храма и вернога народа. Уз молитвено појање и побожно учешће свештенства и верног народа, пререзан је славски колач, уз узношење молитава за мир, здравље и напредак свих који са љубављу и вером припадају овој светој обитељи.
На крају богонадахнутог литургијског сабрања, Његово Високопреосвештенство Митрополит је у знак очинског признања и благодарности, уручио архијерејска одликовања заслужним парохијанима, који су се својим трудом, вером, ревношћу и љубављу према Цркви посебно истакли у животу и деловању ове заједнице.
Одликовани су:
Господин Ивица Станковић орденом Светих Новомученика крагујевачких другог степена
Господин Никола Вучен орденом Вожда Карађорђа
Господин Ђорђе Ђорђевић орденом Вожда Карађорђа
Господин Радослав Милићевић орденом Вожда Карађорђа
Господин Срдан Димитријевић орденом Вожда Карађорђа
Господин Саша Гајић орденом Вожда Карађорђа
Господин Владимир Миловановић Архијерејском граматом признања
Архијерејским граматама захвалности одликовани су:
Господин Душан и Госпођа Јелена Рибарић
Госпођа Др Снежана Курјаковић
Господин Вељко Михајловић
Госпођа Сандра Недељков
Предузеће “Гоша монтажа ДОО”
Евхаристијско сабрање настављено је за трпезом љубави.
чтец Ђорђе Милутиновић
