Uvek je težnja zaustaviti vreme, usporiti ga i do maksimuma mu
ograničiti protok, za dan, sat, jedan jedini dah, pokušati biti pobednik
bar za taj tren, dosanjani san, koji, klizeći ruši sve barijere pred sobom,
ustakliti ga bez rama, sa ciljem da u ogledalu života ne ostavlja trag
iskrivljene slike, no samo sen od udaraca tupih oštrica bajoneta koji
čuvaju sagu o neispričanim radostima i sahranjenim tugama hodočasnika
po bezvremenskim glibovima srećnih trenutaka.
U iščekivanju novog albuma, inače odlične Italijanske rok grupe
Maneskin, koji osvojiše evrovizijsko nadmetanje, koje je do skora
možda tu i tamo i ličilo na nešto, već na prvo slušanje, isti su privukli
pažnju. Naravno da su to učinili i svojim scenskim nastupom. No,
neverovatna sličnost, pre svega u odevnom nastupu, ali i u nekoj
komunikativnoj privrženosti sa ostatkom sveta, odvela je misli u rane
sedamdesete godine i jednu veoma neobičnu pank rok grupu New York
Dolls (Njujorške Lutke).
Dolls (Lutke) su privukle pažnju, ne samo u muzičkom smislu,
nego i u scenskom kostimiranju prilikom prezentacije svojih stavova
kroz dvosmislene tekstove, mnogo bučnih zapisa sa mešavinom roka,
panka, glam roka, hard roka, prepoznatljivih delova uzetih od Stounsa
Dejvida Bouvija, sirove muzike potaknute od Studžisa, a sve vizuelno
obradjeno i ispraćeno u stilu benda T. Reks. Pevač David Johansen je
poseban imidž izradio kroz raznorazno oblačenje, poprilično skaradno
za to doba, ne samo u Njujorku, kao kosmopolitskog grada, već i na
širokom području subkulturnog ophodjenja u pop rok svetu. Ne sme se
zaboraviti da se radi o početku sedamdesetih godina prošlog veka.
Njujorške lutke su sjajno bile dočekane od strane kritike toga doba,
ali je problem bio u širem prihvatanju od strane publike. Publika je lako
prihvatila muziku, ali ne i vizuelne nastupe benda. Pretpostavljam da je
bend delovao poprilično iritantno sa visokim potpeticama u nekom
feminiziranom stilu dok pevaju o odrastanju adolescenata, otudjenju i
svime onima što je nosila tadašnja industrijalizacija (sada je era
digitalizacije, no svako vreme ima svoje…). Nosili su, ne samo kroz
sebe, nego i oko sebe, taj ulični realizam, podvojenost i rastrzanost kroz
alkohol i drogu, ali je prisutan i vijetnamski sindrom prožet nekom
konstantnom kolektivnom krivicom.
Njihov razuzdani stil se oseća u gotovo svakoj numeri na
debitanskom albumu. Numere su kratke, ali veoma efektne. Jezgrovito
odsvirano, sa kratkim solo deonicama i efektnim prelazima klavira nosi
neku lagodnu nonšalantnost i sve kao da se dešava u nekom prepunom
salunu američke zabiti, a ne u centru Njujorka. Visoki, na momente
usplahireni vokali, kao da se otrešću kroz vrleti ritma na lucidan i ne
uvek prepoznatljiv način, ali ta kriza mladalačkog identiteta je nosilac
kompletnog duha albuma. Biti živ i mlad, a hteti i uspeti u nečemu na
vlastiti način, ne dugovati nikome ništa i ne verovati u bilo šta, su samo
delovi koji su iznikli na trzajima ostataka jednog humanog društva koje
je tek u začeću, sa svim onim dečjim boljkama koje opserviraju u svim
sistemima i raskošima, ali i u podzemlju i potpalubljima.
Pored već pomenutog pevača Davida Johansena, tu je na gitari i
klaviru Silvain, na drugoj gitari je Tanders, na basu Kejn i za
bubnjevima Nolan. Naravno da mladom čitaocu ovih redova to ne znači
ama baš ništa. Bilo kakva usporedba sa nekim članovima bendova kao
što su Stonsi i slično je neumesna. Medjutim, ne sme se zaboraviti da je
njihov debitanski album uvršten u klasična ostvarenja u muzici kojoj su
podarili sebe kao jedan od najpriznatijih albuma u rok muzici imajući
posebno u vidu da je njihov prvenac bio i te kako drugačiji u odnosu na
preovladjujući stil toga vremena.
Tako, pre nego što sa posebnim oduševljenjem budete slušali, a
kasnije i gledali Maneskin, odvojite tračak vremena i odslušajte, a ne bi
bilo loše i da ih vizuelno procenite, New York Dolls (Njujorške Lutke)
sa početka sedamdesetih godina i njihovo debitansko ostvarenje pre
tačno pola veka. Verujte, ima šta da se čuje. O vizuelnim detaljima
benda, ne bih se izjašnjavao, ali ko želi scenski da se nagleda
kreativnosti i raznoraznih maštarija, preporučujem mu teatar. Lično sam
bliži isključivo zvučnom zapisu kada su u pitanju New York Dolls i
Maneskin.
De gustibus non est disputandum – O ukusima se ne raspravlja.
Miodrag Marković
