U nedefinisano miholjsko leto (Indian summer), bend koji je godinama
unazad strpljivo radio na prepoznatljivom imidžu, čitaj želji da bude, ne
bolji, nego drugačiji od drugih, konačno je izdao album sa osam numera
u otprilike nešto malo više od pola sata zanimljive muzike. I to ne bilo
koje, nego svih onih tonova kojima grupa diše od početka svog
nastanka. U lavirintu traženja sopstvenih mogućnosti, lagano su zidali
svoja nadahnuta muzička stremljenja, precizno nišanivši onaj ozbiljni
deo muzičkog auditorijuma kome je stalo do čvrstih, realno opornih
tema, da u sebi nose onu pravu iskricu životnog rokenrola, da budu
prepoznatljivi već posle prvih taktova svojih numera, ali da u isto vreme
već na prvo ponuđeno slušanje, budu temelj i za naredna doslušavanja
svojih numera. Reč je o bendu Yadac.
Naravno da se sam bend nije pojavio niotkuda, već je u pomenuti
album muzički ugravirao sve ono što je poslednjih godina stvarao.
Prativši njihov rad od gotovo nastajanja samog bend, uvek me je
nerviralo kada pročitam o njima da je reč o autorskom bendu. Mislim
da se želelo naglasiti da nije reč o kaver bendovima, kakvih u poslednje
vreme ima poprilično na ovim prostorima, nego da sam bend stvara
svoju muziku. Naravno da kreiraju muziku na onaj način kakvim bi se
želeli predstaviti muzičkom svetu, te svakako da su oni autori svoje
muzike. Zato kada se govori o bendu Yadac mora se imati slika da je reč
o ozbiljnoj grupi muzičara, a da je nadahnuće istih ono što ih razdvaja
od drugih grupa. Kao prvo, njihov debi album zaista i odiše muzikom,
nekako je pun nota, staloženost istih ogleda se u sviračkoj lakoći koja
ispunjava prostor na jedan zreo i homogen način. Kao drugo, tekstovi
su im dozreli na jedan profinjen način, kratki, misaono sažeti, ali izrazito
rečiti i jetki sa svim onim porukama koje nose u sebi. I kao treće, ma
kako njihove teme bilo uobličene, ipak izlaze iz nekakvog standardnog
okruženja. Ne sliče na druge bendove, drugačije sviraju, muzička potka
po kojoj hode je vidljiva i prepoznatljiva samo kada su oni i zaista na
njoj.
Album otvara goropadna numera Kada Shvatiš, agresivnost gitare svodi
se na izuzetno kružno oblikovanje rifova, stvarajući vrtlog istih, nudi
izuzetnu lucidnost, kao da se non stop valja uzdah između svakog tona.
Razdešenost ljudskih umova spaja se u tom uznošenju jednostavnih reči
nudeći izdržljivost i saznanje da istina kad tad izvitoperi iz svog
skrovišta, ma kako bila utučena. Prava rokenrol numera, drska, drčna,
bučna, shvatite to kako želite, a zašto i ne reći – buntovna. Druga tema
je Pravo U Centar, preplitanje solo deonica lako je uočljivo u lepršavosti
same numere. Ritmika i dalje nosi veliku dozu nametljivosti. Tekst je
kratak, sočan i precizan. Sledeća numera je Istina. Počinje razgovorom
dve gitare, njihov huk kao da izdiže reku ispod mosta, tekstualno
razotkriva sve napakovane laži prepakovane u omilile ukrasne folije,
dok prave stvari prolaze ispod radara, odnosno dok se bavimo
iluzionističkim šarmom, protek vremena itekako nas čini starijim, ali da
li pametnijim i iskusnijim?! Ma kakve laži bile, isitina ih jednom, ipak,
baci na kolena.
Četvrta numera u nizu nosi naslov Nemaš Vremena. Nosi pank početak
iste, a onda dolazi do skrivenog etno upliva gitare. Utihnujući talas na
kome lebde udaraljke kao da tiho paraju nebo. Inače, numera govori o
stalnom pravdanju kako se nema vremena za prave stvari… Peta tema
na albumu je numera Nepoznat. Angažovan tekst, svakodnevnica
viđena isključivim okom kamera, dah Velikog brata oseća se na svakom
koraku, dok ljudska initima lagano se gura u stranu. Nekada je bila želja
da se bude poznat, ali kako stvari stoje, dolazi vreme sa željom da se
bude nepoznat. Odlična rok stvar, brzi ritam i nadograđeni solo gitare,
govore sami za sebe.
Sledeća numera na albumu je Verujem. Preplitanje snova i jave, mistika
lepoga i poštenoga jednoga dana biće vodilja kroz snove. Umerenog
ritma, ne dozvoljava da se ušuškamo već i dalje nas lagano nosi na
treptaju rokenrola. Sledeća tema je Bez Ljudi. Prstenasto građena
numera, tekstualno interesantnog apokaliptičnog pretkazanja, na jedini
mogući način i okončava svirku. Putokaz u beznađe kao da je urastao u
bezidejnost i stereotipnost savremeno očerupanog društva od bilo
kakvog altruističkog sažimanja ideje čovekoljublja u jedan niz.
Razgaženost ljudskih osećanja kao da iste pretvara u nedokučive snove i
strepnje.
Album zatvara Šta To Nije U Redu, koncertni zapis benda, u stvari
predstavlja muzički raspucan vestern u trilerskom okruženju. Kao kroz
teatar apsurda pomalja se pitanje šta to nije u redu, tri tačke i uzvičnik
na kraju. Lista nesuvislih događaja rezultira strahom od budućnosti kroz
mirenje stanja u sadašnjosti. Veoma angažovana rok stvar, sjajno
razvučeni solo uz postojanost ritma koji gazi kroz tematiku, oštro
pokazujući usviranost benda i još bolju komunikaciju sa publikom,
dokazujući da Yadac nije samo studijski bend, nego skup odličnih
muzičara koji vladaju scenom. Odgovor na pitanje u temi Šta to nije u
redu, krije se u samom nazivu albuma, Znaš ti šta nije u redu. Zbilja,
znamo li ili se pravimo i dalje da ne znamo?
Manje više svi putevi kojima se hodi ka sreći su identični, ili imaju neku
osobnu poveznicu koja im daje nadahnutost da istraju u svom naumu,
da, prošavši kroz život, što manje ljudi povrede, da, ako već ne mogu
pomoći, ne budu oni ti kome će zatreti put da bi umilostivili sebe sama.
Sa druge strane bahatne životne pločice, put kome su odškrinuta vrata
pakla je bogat u svom arsenalu zla i nepristojnosti ljudskog bića u želji
da se dokopa moći, bez ugleda i časti, nošen samo na ogoleloj surovosti
primitivizma i lažnom prikazu oslepljene budućnosti. Ponekad, neke
stvari se i postave na svoje mesto, ali to su samo retki izuzeci koji
potvrđuju prvilo: ništa ne stiže samo od sebe, zidanjem bez temelja, ne
osvaja se svetlost ispod srećne zvezde. Bend Yadac je svestan toga,
uložili su svoj nadahnuti eho emocija i pustili iste u etar, znajući da iza
njihovog prvenca albuma stoji rad, rad i rad, uz zrnce sreće i nespornog
talenta, iskreno se nadam da ćemo uskoro o ovom albumu pričati samo
kao u prvom u nizu koji tek sledi. Bend je to svakako zaslužio. Ne žuri
nigde, ne srlja, ni umetnički ni životno, svestan je svoje snage i umeća,
balansa napravljenog između mogućnosti i htenja, no svestan je da
duboko u sebi ima još toliko neupaljenih muzičkih iskrica i reči…
Slaviša Krstić i Dušan Kaličanin za gitarama, Bojan Perić za bubnjevima i
Bojan Marinković za bas gitarom sa svojim raspevanim, čistim, na
momente perfekcionističkim vokalom, gaze tek prve stepenice ka vrhu.
I da, kada budete slušali ovaj album, odvrnite malo jače volumen na
vašem uređaju, ipak je ovo samo rokenrol…
Miodrag Marković
