Sve počinje tiho, bezizrazno, onda nežno zatreperi storija o nekom stilizovanom
događaju koji zavređuje ili ne pažnju šireg auditorijuma. Uglavnom, uvek su mi
smetali napisi u muzičkoj kulturi koji su bili hvalospevi o nekom umetniku koji je
uradio nešto, nazovi, teatralno, muzički uzdignuto i koji zaslužuje, zbog svog
originalnog nastupa, mesto među zvezdama i zvezdicama, u onome što radi.
Da se razumemo, nema više neinteligentnijih napisa no što je veličanje proseka
u sportu. Ali, razumem da od protagoniste i onoga što od njega romansiranu
priču tvori, neko zarađuje i na taj način prehranjuje svoje otupele emocije. Novac
je uvek najbolji pokretač svih ljudskih napora. Nevolja je kada ga nemate ni malo,
ni mnogo, onda ste tromi. Ali, ako ga nemate uopšte ili ga imate mnogo, onda
bivate više nego spremni da do njega dođete u što kraćem roku. Ako postoji
prilika, ne bira se način.
Lumpovanje po životu ogleda se na mali milion načina, ali ponekad pretegne
neka sitnica koja ovekoveči događaj, da mu onu posebnu mimiku koja u sebi
nosi, ne samo trag prošlosti, nego predstavlja i poseban eliksir za produžetak
bespoštednog budućeg življenja, za one koji mogu i žele da razumeju. Jedan od
takvih načina, kada te život izudara do neprepoznatljivosti, ocrtao je debi
album Zabranjenog Pušenja ‘Das ist Walter‘ pre punih četrdeset godina. Album
je dobio ime po filmu i legendarnoj seriji “Valter brani Sarajevo” Šibe Krvavca. U
jedno neotrežnjeno vreme, gde su se još sumirali nekakvi odavno zalutali ideali,
pretočeni u tešku birokratiju, nove pritajene bogataše i tu i tamo skrivena iskrica
nacionalnog previranja, urbani momci nošeni novim talasom, klasičnog roka i
zavodljivim stihovima koji rađaju neku novu, stamenu, scenu rokenrola, u tek
nešto malo više od pola sata muzike, recitovanja i pevanja o gradskim pričama,
pokazali su da neiskvarena mladež toga doba može zablještati jednim drugačijim
sjajem, novoprimitivnim.
Najširem auditorijumu svakako je “Zenica Bluz” (čuveni prepev hita Džonija
Keša) zapala za uho, tipična priča o zločinu i kazni. Veseli vozni ritam u samo
nekoliko minuta (uključujući i legendarni recitatorski intro “Pamtim to kao da je
bilo danas“) daje sliku muškog morala i sujete koja izbija u prvi plan, a onda sve
ide svojim tokom. Naravnom pogrešnim. I dalje tvrdim da na ovim prostorima,
bez obzira o kakvoj zabavi je reč, svoje mesto ima i pomenuta pesma. Izvode je
svi, svako na svoj način.
“Anarhija all over Baščaršija” je fina tema o počecima Novog primitivizma u
centru Sarajeva. Odlično urađena tema sa duvačkim instrumentima.
“Abid” je malena muzička priča o tipičnoj tadašnjoj radničkoj klasi koja ima svoj
pečat i svoj stih.
“Selena, vrati se Selena“, ljubavna pesma sa teškim erotskim nabojem.
“Šeki is on the road again” je storija o poštenom taksisti koji ima svoj stav i
principe, no može se i prepoznati u bahatosti koju, takođe, ima u neograničenim
količinama.
“Neću da budem Švabo” je samo jedna u nizu numera koja stilizuje tadašnju
socijalističku omladinu u crvenom maniru rodoljublja.
“Kino 1. maj” predstavlja sve one mladalačke begove iz sadašnjosti u neka
romantično-herojska otrgnuća iz sumorne svakodnevnice.
Album zatvara song “Čejeni odlaze“, za sve one koji pod bilo kojim pristiskom
napuštaju rođena ognjišta. Uvek aktuelna, nema skrivenog značenja,
transparentnost boli do srži, jer reč je o svima onima koji su iz bilo kog razloga
proterani, šikanirani, uz opasku tvorca da dvoje ljudskih bića ne mogu na istoj
livadi ravnopravno komunicirati, a kamoli živeti.
Međutim, po meni, najupečatljivija je “Put u srediište rudnika Kreka Banović“.
Težak tekst, sjajna stvar i muzički veoma zahtevna za izvođenje. Raspotočje
gori… kakav bluz, stradanje rudara razara mnogo više od bilo kakve priče o
nasilništvu, ljubavi ili boli. Sirotinja, tuga i telegrami saučešća… A ljudi nema,
progutala ih je majka zemlja, kao da su oni krivi za sve što druge tišti. Knjigu
“Petrijin venac” Dragoslav Mihailović objavio je 1975. godine, a Srđan
Karanović je po njoj napravio film koji je zašao u bioskope 1982. godine. U njemu
je posebno opisana i prikazana tuga rudara i njihovih porodica. Veza pomenute
pesme, knjige, filma i života je pozitivno prisutna.
Život uvek udara kada niste spremni, otrežnjenje uvek biva okasnelo… Okrećete
glavu ne želeći da vidite svet onakvim kakav jeste, a on je nepromenjiv. Red
krhotina, red bola, onda ide namaz tuge, a na njemu, od bibera manje, zrno
sreće. Vi zagrizite ako možete. I nema juče, nema sutra, postoji samo sadašnji
trenutak, ranjiv, sumoran i bezbožno proziran. Zato, nema junaka, nema Valtera i
ostalih u nizu koji bi ponudili nešto više no junaštva na rečima… a noć pada.
Vazda slične priče…
Tekst je posvećen mojoj prerano preminuloj koleginici Mirjani Jovanović.
Miodrag Marković
