ZAŠTO BAŠ KISS

Gledao je zamišljeno niz reku. Dugo je ćutao i obilazio pogledom oko pecaroškog
pribora kojim je pecao na svom čamcu. Podnevno sunce mu se lagano smešilo u periodu
okasnele zime. Imao sam neki sumorni stečeni utisak da ga je nerviralo. Kao osveštalog
pecaroša, znam da sam mu i ja smetao. Ponovo je zabacio udicu, sačekao, izvukao štap na
čamac.

Čuo sam da je tiho opsovao i spustio najlonsku strunu sa novim mamcem u reku.
Drugom rukom je ovlaš obrisao par kapi znoja sa čela, skinuo naočare, protrljao ih mekom
krpom i vratio na oči. Često sam ga, i inače, vidjao nervoznog na poslu, ali u tih desetak i kusur
godina koliko ga poznajem uvek se trudio da sakrije emocije. Doduše, ta tiha neskrivana lavina
nežnosti, tuge i suza, provalila se iz njega samo jednom, a da ja vidim, kada nam je umro kolega
u najboljim godinama.
Nisam pecaroš, ali znam da se prilikom lova na te nesrećne ribice, mora biti tih. Mene inače ne
drži mesto, a ovo kobajagi moje prisustvo na ribolovu, samo me je dodatno iritiralo. Naravno,
onako u šali ga upitah da pustimo neku muziku, da nam u čamcu na sredini velike reke ne bude
baš gluvo, i dok sam očekivao da mi, po ko zna koji put, predoči da baš nisam u standardnoj
normali, iznenadi me odgovorom: "Da nemaš nešto od grupe Kiss, pri sebi?". Odgovorih da
nemam.
"Onda ništa." prozbori tiho. "Ništa", šapnuh i ja, te zbunjeno sedoh pri kraju čamca.
Pripadam tipovima društvenih nauka, koji pamte datume. Tako sam se i setio četvrtog juna 1997.
godine i jedinog nastupa benda Kiss u Beogradu. Imajući u vidu te teške poratne godine i
sankcije prema mojoj zemlji, te veoma skupe karte za to vreme, standardno opštu nemaštinu,
hronično beznadje, pomenuti cirkus američkog kvarteta mi se svideo. Njihov nastup obojio je
pomenuto sivilo, odnosno učinili su da se bar za nekoliko srećnih sati zaboravi sve ono što smo
preterali, a nismo bili ni svesni da teški trenuci tek nadolaze. Inače, te devedesete godine, za
moje poimanje života, bile su godine smrti.
Pristojno trajanje koncerta, odlična rasveta i interesantna pirotehnika učinila je da se uz stubove
grupe Kiss, Džin Simonsa i Pol Stenlija, osećam sasvim konforno na početku tog leta
devedesetsedme. Bio sam mlad, brižan, ali željan muzike. Na sajmištu jedva da je bilo desetak
hiljada duša, i to je više nego slobodna procena.Za moje pojmove kvaliteta grupe koja je pod
neobičnim maskama nastupala na sceni, sasvim nedovoljno. Nikda više nisu nastupali u mojoj
zemlji, bilo je nekih najava, ali su to odložili.
Turneja pod „End of the road world tour“ trebalo je da predstavlja oproštajnu turneju benda, ali
to što su započeli 2019.g. zbog korona pošasti morali su odložiti, odnosno otkazati. Nisam
optimista da će istu i nastaviti, a pogotovo da ćemo ih videti u ovim krajevima. Nema šta, oni su
jedan sasvim pristojan klupski bend, prodali su mnogo nosača zvuka, imali par svetskih numera,
kao što je „I was made for loving you“ (Stvoren da te volim), „Detroit rock city“( Detroit rock
grad), te „Good gave rocknroll to you“ (Bog vam dao rokenrol) i još par prepoznatljivih rok
numera.
Meni se lično posebno svidela numera sa albuma „Dynasty“ – „2000. Man“. Naravno da je pesma
od Rolingstounsa, ali kakav će Čovek postati u Novom veku, ta malena sitnica koja se zagubila u
pomnom iščekivanju sreće, u medjuvremenu ubijena svim mogućim i nemogućim ratovima,
stradanjima, okoreloj prošlosti i nedorečenom siromaštvu, tinjala je u svima nama.
Bend Kiss je osnovan u Njujorku pre pedesetak godina, sa većim ili manjim prekidima, radio,
stvarao, ostavljao nekakvog traga u istoriji roka, cifra od 20 studijskih albuma i preko 100
miliona prodatih nosača zvuka, ne mogu reći vinila, jer su se tu umešali i CD-i, govori o uticaju
benda na muzička kretanja. Ipak, mislim da im je sve vreme nešto falilo da se izdignu iz, tek
blage prosečnosti, i da muzički pokore svet. A imali su potencijala. No, ipak…

Ćutim, osluškujem tu tišinu vode ispred nas, taj lahor vetra koji se ne čuje, ali ostavlja mali pir
niz talase velike reke. Štap stoji, bez ulova, bez ičega, samo mrgudna rečitost mog prijatelja, koja
kao da kaže da sam ja taj baksuz na čamcu zbog kojeg ulov ni pomena nije vredan. Kada smo
kročili na čvrsto dunavsko tlo i privezali čamac, sa ulovom vrednog šale, zapitah ga:"Živane,
zašto baš grupa Kiss?"
"Ma, idi, bre…" I tu je bio kraj popodnevno-večernjeg našeg razgovora. Čoveka koji voli vodu,
prostranstvo, tišinu i privrženi mir, i onog drugog, koji je kako tako izdržao par sati da bude tih,
koliko je u njegovoj spoznaji o ribolovu, i večito neartikulisanoj energiji. Da, zašto baš Kiss.
Miodrag Marković

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://palankadanas.com/zasto-bas-kiss/