ZAŠTO NE VOLIM KONCERTE ON LINE – Lični stav

U svetu digitalnih putešestvija, apsolutne otudjenosti svega od svačega,
svih od pojedinca i istog od ostatka čovečanstva, mobilnih igračaka sa
konverzacijom samih sa sobom, bez jasnije vizije i neograničenih
prostornih kalkulacija sitnosopstveničkog potrošačkog mentaliteta,
zahvaljujući Covid aždaji, malo po malo te na internetu osvane koncert
nekog umetnika, ili osobe koja to želi biti po svaku cenu, a sve u formi
on line.

Stvar je u tome da istom možeš virtuelno prisustvovati, a da se pomenuti
koncertni perfomans izvodi bilo gde u svetu. Dovoljno je imati
odgovarajuću validnu platnu karticu, otprilike desetak evra za dozvolu
pristupa sajtu, dobije se kod i u zakazano vreme uključi se računar,
telefon ili već šta se ima i preko čega se gleda nastup voljenog artista.
Verujte, sve se brzo završi, u par minuta i mirni ste. Novac sa računa
vam se skine brzinom svetlosti, posle malo stiže i šifra, ili ti kod, ma
zovite ga kako hoćete.

Moram reći i ovo, neverovatno je tužno pratiti i sportske manifestacije
preko malog-velikog ekrana, ne da nema draž, ta besosećajnost
takmičenja uludo radi zadovoljavanja apetita kladionica, apsolutno mi je
jasna. Show must be gone… Odgledao sam i par pozorišnih predstava u
tačno zakazanom terminu sa eminentnim glumcima poznatih pozorišta.
Bez draži, bez povratne sprege emocionalnih pražnjenja. Više nego
tužno. Da, znate rezultat, videli ste golove, odgledali predstavu, znate
radnju u istoj i… to je to. Prosto, pucanj u prazno, ni u šta, samo da
kažete da ste gledali. Gledali jeste, ali niste prisustvovali dogadjaju.

Pretprošle godine imao sam to zadovoljstvo, a i čast, da budem na
koncertnom nastupu Amire Medunjanin. Fenomenalni vokal,
gospodarica sevdaha i ostale muzike koju, sa nesakrivenim
zadovoljstvom, interpretira, uspostavljen sasvim solidno prisan odnos sa
publikom u dvorani, a sve je to popraćeno odličnim ozvučenjem sa
veoma malim brojem muzičara na sceni. Gospodarica sevdaha nastupila
je i na letošnjem Arsenal festu, ali on line. I to sam odgledao i odslušao
preko ličnog ozvučenja u bašti dvorišta gde živim. Pošto zaista uživam u
muzici, svi moji televizori, odnosno risiveri za prijem tv signala,
računari i ostala sredstva zamlaćivanja, prikačeni su preko spoljnih
pojačala i zvučnika. Objašnjavam to da bi ste razumeli da i pored
solidnog zvuka, odličnog nastupa i interpretacije Amire Medunjanin, sve
mi je to odisalo ubogim siromaštvom. Prosto, ne da nema nikakvu draž,
već je tako otužno, da je teško i opisati, a ne uvrediti nikoga, ni
organizatora, ni izvodjača. Naravno da nije isto gledati sada MTV i pre
trideset i kusur godina kada se pojavio na ekranima. E, to vam je, po
meni, takav ugodjaj.

Na mnogim koncertima sam bio, što stranih, što domaćih izvodjača, što
neiskusnih mladih grupa sa garažnim ozvučenjem, što onih moćnih
legendi koji razbijaju zvukom (tu ne mislim samo na jačinu, nego, pre
svega, na kvalitet istog), i uvek sam uživao u takvim zvucima koji su
dopirali do mene. Odmah da se ogradim, tu ima jedan izuzetak i želim
da se zna za moj profulani muzički fijasko, a to je koncert Bijelog
Dugmeta na beogradskom Hipodromu 2005. godine. Na onakvo
besprizorno ozvučenje osećao sam više nego ponižen, a na hipodromu
sam bio. Ali ne želim sada o tome.

Ne želim da podsećam stariju generaciju rokera da je ovakva digitalna
čudesa još krajem sedamdesetih godina najavilo pulsko Atomsko
Sklonište i jedan izuzetan pesnik, Boško Obradović. Oni skupa
zaslužuju mnogo veće opservacije, no što je ova moja usputna i u
odnosu na njihova tekstualno- muzička dostignuća, apsolutno
bezvredna.

Sumnjam da veći broj slušalaca i gledaoca on line ponudjenih koncerata
uopšte gleda i sluša iste na velikom ekranu uz odgovarajući audio
sistem. Obično to ide preko slušalica ili skromnih računarskih zvučnika.
Niti scena ima dubinu, niti zvuk može pružiti taj osećaj zadovoljstva kao
na pravom koncertu. O nekom audiovizuelnom odnosu sa izvodjačem,
nema ni govora. Sve je nekako sterilno, bez draži, bez euforije, nema tog
huka publike, tog talasa koji nosi sat-dva i pročišćava umove i duše
prisutnih. To nadahnuće iščekivanja prvih taktova i rifova benda koji
otvara živi nastup, ne može se opisati živom rečju. To je ono što svaki
posetilac ponese sa takvog skupa i pamti. Dugo.

Sve odgledane koncerte uvek sam proživljavao kao da sam sa omiljenim
bendom na sceni, neka više, neka manje, uspešna, ali su ostavila traga u
meni. Isključivo zbog same muzike i nastupa umetnika, da ne kažem
benda. Sinovcu, koji ulazi u tinejdžerske vode, dugujem Guns n roses i
Prater. Naravno da nećemo ići sami, ali za razliku od ostalih koji bi
kupovali bezvredne sitnice i one malo krupnije po Beču, interesovaće
nas isključivo muzika. Dotle ćemo čekati, strpljivo i tiho, a onda
nahraniti dušu.

Razumem i stvaraoce koji od sitnog muziciranja žive, tu i tamo po
zabačenim lokalima i slično, nije im lako. Život ide, uglavnom nema se
s čim, oskudica vlada a vreme ide. Svestan sam da sam u pola veka imao
popriličan broj zakinutih godina življenja, ne životarenja, da sam neke
skrcao zbog seba sama, ali da su mi ih i drugi, na koje nikako nisam

mogao uticati, trošili i, što da ne reći, prosto pojeli. Da, na žalost, navikli
smo da čekamo, ceo život. Baš zbog toga, ne želim pristati na on line
formaciju muzičkog koncertnog perfomansa i, kobajagi, užitka.
Trebamo uvek stvari nazvati pravim imenom, a koncert u dvorani, na
stadionu ili nekom malom klubu koji ima dušu, ne može se meriti ni sa
jednim pokušajem on line koncerta.
U principu, ono što sam rekao za sportske manifestacije i kladionice,
važi i u ovom slučaju. Predstava mora ići dalje… Pa, i ne mora. Bolje je i
stati i sačekati, taj trenutak male uzvišene sreće na pravom nastupu,
makar praćen i sitnom kišom, ali to zadovoljstvo je nemerljivo. Znam,
odužio sam, a nisam hteo. Kriv sam što sam vam oduzeo vreme koje bi
ste na neki drugi način iskoristili. Možda. A dotle će još uvek tišina
vladati. Bez mira… Samo tužni muk…

Miodrag Marković

Image by Gabriel Doti from Pixabay

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://palankadanas.com/zasto-ne-volim-koncerte-on-line-licni-stav/

1 comment

    • sasa on 02/05/2021 at 13:17

    mocart je umro- znaci da njegova dela vise ne treba izvoditi?
    jeste uzivo lepse ali je i online sa solidnim ozvucenjem korektna zamena i bolje nego nista.

Komentari su onemogućeni.