Последњи дани јуна прави су пакао за три врсте корисника друштвених мрежа: оних који “скролују” због природе посла, оних чија деца нису са свим петицама, као и они који уопште немају децу. Пост до поста искаче, а све саме фотографије књижица одликаша, које, гле парадокса – не постављају малишани већ њихови родитељи!
Од како су деца отишла на распуст, друштвене мреже су преплављене постовима које приказују ђачке књижице и оцене детета. Погађате, ако већ не знате – у питању су све сами одликаши са примерним владањем, који се истичу само по добром. Ниједна четворка. Ниједан неоправдани изостанак. Онда схватите да ваш малишан има једну четворку и два неоправдана, и можда вас је срамота да причате о томе? Грешите! За људе који ово раде, и стручњаци имају објашњење и критику.
Психолог Александра Јанковић, сматра да је овај тренд уско повезан са неиспуњеним амбицијама самих родитеља. Kако каже, они људи који су остварени, немају потребе да се прослављају преко сопствене деце.
– Добро питање за те родитеље који каче фотографије књижице своје деце јесте – зашто никада нису окачили своју? Јер је често реч управо о томе, да се преко деце лече неке фрустрације, комплекси, осећај инфериорности. Наравно, ту је и осећај поноса, и то је свакако исправно, јер право сваког родитеља да се поноси успехом свог детета, али често се прелази граница доброг укуса и мере – каже Јанковић .
Kолико год да је родитељ радио са дететом и помагао му, донекле је то и његова обавеза. Дакле, то је успех детета, не родитеља.
Александра сматра да ово свакако није прави и једини начин да неко искаже дивљење. Постоји велики број начина да се постигне много бољи ефекат, а да нико не “замрзи” то дете. нити почне да га задиркује јер се његови родитељи хвале његовом књижицом “на сва уста”, као и да се родитељи деце која нису савршени одликаши не осете мање вредним и лошијим.
– Уз дужно поштовање родитељима, њиховом залагању и подстицању, мислим да то једноставно није прави начин искаже дивљење, него је више у питању такмичарски порив да се другима покаже шта ми имамо, а други немају – објашњава Јанковић.
Живот је мерило интелигенције
Kако и сама каже, свако чудо за три дана. Пред нама је сезона одмора, летовања, па ће друштвене мреже преплавити фотографије са летовања.
– Деца то умеју много боље да категоришу, него родитељи. Често деца оних родитеља који не спадају у категприју омиљених, најбољих, умеју духовито да се осврну на то шта раде маме и тате чија су деца фаворити. А сваки родитељ који је у позицији да му дете није са свим петицама и најбоље, мора свом малишану да објасни да најбоље мерило интелигенције није та књижица, него нечији живот. И сам Векслер је рекао “Живот је крајње мерило интелигенције“.
Тако да је сасвим извесно да ће се у овим ситуацијама лошије осећати родитељ, него дете. Деца то све успешно каналишу. А савет за родитеље је најједноставнији могућ:
– Одговор на све ово не треба да буде ни агресиван ни злурад. Kажите “савка част, сву срећу вам желим, важно је да су нам деца здрава и да заједно напредујемо”, и то је то. Довољно је да човек похвали ту децу и родитеље, и тиме јасно скрене пажњу да ова врста такмичења заиста није неопходна – закључује психолошкиња Александра Јанковић.
Извор: telegraf.rs
