У последње време, нарочито након иницијативе „студената у блокади“, све чешће се помиње институција збора грађана – законски предвиђеног облика непосредног учешћа у доношењу одлука на локалном нивоу. Иако делије као форма из неких прошлих времена, збор грађана је и даље жив механизам у српском правном систему. Међутим, његова примена, посебно у Београду, показује да постоји велики раскорак између законских одредби и стварности.
Док у неким општинама, као што је Крагујевац, за доношење одлуке на збору грађана довољно је присуство 5% бирача, у Београду је потребно да присуствује више од половине свих уписаних гласача – што је у пракси готово неизводљиво. Овако висок кворум доводи до тога да се зборови скоро никада не одржавају, чиме је грађанима онемогућено право на директно учешће у локалној самоуправи.
Проблем постаје још већи ако се има у виду да се у Београду управо путем збора бирају чланови савета месних заједница. У остатку Србије они се бирају на непосредним и тајним изборима, док у Београду – због немогућности сазивања збора – често остају неизабрани или именовани без стварне воље грађана.
Поред тога, иако би месне заједнице требало да представљају најближи облик власти грађанима, оне често немају ни буџет ни надлежности, већ служе као пука форма без стварног утицаја.
Зато је крајње време да се поново размотри законска регулатива, посебно у Београду, и да се грађанима омогући стварна могућност да учествују у доношењу одлука које их се директно тичу.
