Bezmalo pola veka skupljam gramofonske ploče. Jedna od prvih
ploča bila mi je od Zdravka Čolića "Ako Priđeš Bliže". Sve moje
gramofonske ploče su u funkciji, odnosno slušane su počev od Iskrinog
gramofona, Toske, Filipsa, Denona… Mnoge su se izlizale tokom
upotrebe, neke su i oštećene, ali su tu, na otprilike oko 800 stotina
naslova. Gore pomenutu ploču, kasnije sam nabavio u još par
primeraka, ali nisam najzadovoljniji kvalitetom. Inače, to je redak album
koji bih odmah kupio kada bi ponovo izašao. Ništa manje bitno, od
Zdravka imam sve gramofonske ploče. Da, sve su izdate u prošlom veku.
Iz ovog stoleća imam i sve njegove CD diskove, ali sam iste kupovao
reda radi. Na popriličnom broju koncerata sam i bio. Veliki ugođaj mi je
bio slušati te stare numere, ne zato što me iste vraćaju u mladost, nego
zato što poseduju jedan rafinirani kvalitet. Sada, kada sam se otvoreno
izdeklamovao kao ljubitelj, neću reći fan, Čolićeve muzike, da pređemo
na stvar.
Niko me ne može ubediti da je na ovoj planeti postojao kvalitetniji
vokal od Elvisa Prislija. To se ne pomera. Što se vokala na ovim tzv.
regionalnim područjima tiče, a najverovatnij i šire, to je neponovljivi
glas Zdravka Čolića. I to se ne pomera. No, samo glas i nije dovoljan.
Nesporno je da su obojica imala još ponešto, svakako i stas, ali i
određenu harizmu. Uz rad, talenat i sve ostalo što ide, uspeh im je bio
zagarantovan. Ipak, morate imati i dobre numere, tekstopisce,
stvaraoce muzike, aranžere, no zahvalno je ponekad pogoditi i vreme
kada izdajete nov naslov. Davno sam pročitao negde da prvi album
mora biti, dobar, drugi odličan, a treći fenomenalan, a posle možete
izdavati što god poželite. Hoće se stidljivo kazati, idete na ime.
Danima unazad u muzičkom svetu je kružila priča kako Zdravko
Čolić radi na novim pesmama, da je angažovao kompozitora Tonči
Huljića koga pamtimo po hitovima pop grupe Magazin, te da će
najverovatnije sve to malo drugačije izgledati. Svaka promena, ma
kakva bila, uvek donosi neka odstupanja od ranijih izdavanja i slično.
Tako, pre par dana, na jutjubu i striming platformama, Čolić je objavio
novi singl pod naslovom Tamo. Muziku je komponovao Tonči Huljić a
tekst je napisala Vjekoslava Huljić. Ne sumnjam da će ista imati
popriličan broj pregleda, a svakako tome doprinose i moja tri slušanja i
gledanja pomenute numere. Držim već godinama unazad da, bez obzira
o kome pišem, kada su nove teme u pitanju, iste čujem tri puta. I to ne
jednu za drugom.
Ni posle četrvrtog prisilnog slušanja, nisam se mogao uhvatiti za
bilo šta što bih mogao reći pozitivno o navedenoj numeri. Nesporeći da
je vokal Zdravka Čolića još uvek izuzetno kvalitetno održiv, da se i oko
stajlinga svojski potrudio da izgleda par decenija mlađe, što je u ovom
slučaju apsolutno nebitno, te pored moje višedecenijske naklonosti
prema njemu, nisam u prilici da izrazim bilo kakvo oduševljenje
pomenutom temom. Da je u pitanju neki drugi izvođač, rekao bih u
redu, za nekakav početak može i proći. No, ipak je u pitanju Čolić. Znam,
on nije kantautor, ma koliko bi to i sam želeo, on je oduvek bio izvrstan
izvođač, ali numere koje su mu pisali i komponovali Kornelije Kovač,
Bora Đorđević, Đorđe Balašević su one koje su ga izdigle iznad proseka i
vinule ka estradnim oblacima. Prosto, imao je sjajne numere uz još
kvlalitetnije saradnike.
Tonči Huljić je svakako sjajan kompozitor, ali mislim da kada je
komponovao (skladao) numeru Tamo, i nije baš imao dan. Vjekoslava
Huljić, supruga pomenutog kompozitora, važi za hrvatsku spisateljicu
koja je i imala par uspešnih tekstova za grupu Magazin, ujedno objavivši
i nekoliko knjiga za decu. No, mislim da se u ovoj numeri, i pored sasvim
korektnih aranžmana Hrvoja Domazeta i Tonči Huljića, nisu stekli oni
uslovi koji bi numeru vodili do hita.
Sama numera je pisana u nekakvom mediteranskom okruženju,
malo dobija na nekakvoj formi kada se pogleda video zapis, ali na golo
slušanje na striming platformi, ništa posebno nije. Tema mi deluje
umorno, arhaično, kao da je zalutala sa splitskih festivala zabavne
muzike sedamdesetih godina. Song se pretvara u tužbalicu, koju ni
vokal Zdravka Čolića ne može toliko uzdići, osim do apsolutne
prosečnosti. Podseća na neke ranije teme koje su na sličan način, od
istog izvođača, otpevani iz muzičkog pera drugog autora (Arsen Dedić
prim.autora).
Ne mogu se oteti utisku da dva velika imena pop muzike sa ovih
prostora jednostavno se nisu našla u trenutku, a osrednjost kvaliteta
njima zaista i ne priliči. Od imena i prošlosti se ne živi. Da li to ima neke
veze sa mladošću, ili tinja žal za istom, nisam siguran, pogotovo kada
odslušam neke i puno starije muzičare od Čolića I Huljića, koji još uvek
imaju nešto reći. Teško se i emocija, ma koliko se potrudili, nije mogla
nazreti u tom malom opusu od gotovo četiri minute. Iskreno, godinama
već i ne očekujem od Čolića Bog zna šta kada je reč o novim numerama,
ali sam skromnog mišljenja da on još uvek može mnogo bolje i da nije
rekao zadnju reč. Voleo bih da se prevarim kada izda novi album, no
nekako sve sam manje optimističan.
Miodrag Marković
