-Када наступи криза, људи природно одлажу потрошњу и покушавају да део прихода сачувају за неизвесне дане, наводи Узелац. Међутим, додаје, повећана штедња често долази због неповерења у систем.
-Уколико неко не жели да свој новац повери банкама и радије га држи код куће, то указује да нешто дубоко не функционише у друштву. Феномен ‘сламарице’ је више од симболике то је рефлексија системског неповерења, каже он.
Узелац указује и на савремене трендове попут агенде кешлес друштва, у којој се подстиче безготовинско пословање. -У многим западним државама постоје ограничења за количину готовине коју можете имати. Словенија је, рецимо, основала покрет који се залаже за то да кеш постане уставно право, истиче он.
Што се тиче банкарске штедње, Узелац оцењује да у Србији тренутно није исплатива. -Камате које нуде банке нису довољне да надмаше инфлацију. У том случају, штедња губи смисао, јер основни циљ јесте да новац сачуван данас сутра вреди више, а не мање, објашњава он.
Узелац поручује да штедња треба да буде ствар личне одлуке, а не импулсивна акција: „Она је заправо емотивни изазов одричете се садашњег задовољства у корист неке будуће користи. Али ако немате конкретан циљ за штедњу, тај новац ће изгубити вредност.“
Говорећи о алтернативама, Узелац сматра да је и улагање у злато „врста лутрије“. „Злато не ствара додатну вредност. То је више вид колекционарства или пасивне инвестиције. Људи се, на неки начин, кладе да ће његова цена порасти.“
Посебно је истакао потребу да млади људи промене поглед на новац и посао.
-Млади често желе да раде оно што воле, али тржиште не плаћа снове већ тражене вештине. Морамо их научити да своје способности претворе у зараду. Све је ствар тржишне понуде и потражње, објашњава Узелац.
На крају поручује да успех често више зависи од става него од знања -Није довољно чекати да вас неко препозна треба тражити већу плату, преговарати, знати своју вредност. Радите за онај новац који вам омогућава квалитет живота тада сте свој сопствени менаџер.
